LAKO JE MISLITI DA JE NEKOME DOBRO! Voditeljka Marina Kotevski progovorila o predrasudama sa kojima se suočava
Od kako je pre 18 godina ušla u svet televizije putem tada vrlo popularnog SOS kanala, gde je pekla zanat, novinarka i voditeljka Marina Kotevski nije prestala da voli svoj posao i rad pred kamerom.
Televizija joj se uvukla pod kožu, pa ni dan-danas, kako kaže, ne zna šta bi drugo radila, a podigla je brojne televizijske projekte i pozdravljala gledaoce sa različitih medijskih adresa. „Milica na kvadrat”, „City news”, „Posle kafe”, „Akademija debelih”, „Bingo”, „Venčanje od A do DA”, „Pop Music”, „InPuls”, „Nedeljno popodne sa Marinom”, samo su neki od projekata po kojima je prepoznatljiva.
Nakon bogatog iskustva priključila se nedavno timu televizije B92 na kojoj trenutno vodi emisiju „Želim da ti kažem” koja se emituje radnim danima od 10.30 časova. Reč je o kolažnoj emisiji u kojoj Marina, uz koleginicu Teodoru Todorović, obrađuje različite društvene fenomene, simboliku i aktuelne teme uz pomoć gostiju, ali iz nešto drugačijeg ugla. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Marina Kotevski odgovara šta je to što žele da nam kažu kroz ovaj novi televizijski format.
– Trudimo se da na malo drugačiji način obradimo teme koje se tiču svih nas. Mnogo je tema koje nas okružuju i dotiču na dnevnom nivou. To mi je dosta interesantno jer i sama na taj način imam priliku da učim i saznajem nešto novo. Trudimo se da kroz taj jedan zanimljiv format pomognemo ljudima da razrešimo svoje nedoumice, dileme, a da pritom, i gledaoci prošire svoje vidike tako što će čuti šta neko drugi, koga su mislili da možda ne razumeju i ne shvataju, misli i zna o određenoj temi. To je ono po čemu smo, nadam se, drugačiji, a kažu gledaoci da im se dopadaju naše raznolike teme – priča nam harizmatična voditeljka.
Posle bogatog medijskog iskustva, koje vas teme u ovoj emisiji najviše privlače i intrigiraju, budući da se ovde susrećete i sa onim što, rekao bih, do sada niste obrađivali?
– Veoma mi je drago što sam se vratila u emisiju ovog tipa, pre svega jer je reč o živom programu, to me najviše i raduje jer je to poseban osećaj, uzbuđenje i radost za nas koji radimo na televiziji. Kroz svoj prethodni rad naginjala sam ka zabavnim - kulturnim, modnim, zdravstvenim temama. Sazrela sam i prirodno je da moja interesovanja postaju drugačija i ozbiljnija, mada, naravno, ne bežimo od zabave. Društvene teme su ono što me dotiče i što mi je interesantno.
U najavi emisije pitate gledaoce: „Verujete li da postoje priče zbog kojih možemo promeniti pogled na život?” Da li je bilo takvih u vašoj karijeri?
– Svakog dana me, kako upoznajem nove ljude i učim o njihovim životima, menja to što razbijam neke predrasude. Lako je misliti da je nekome dobro, loše ili teško, a onda, kada sa nekim pričate možete da shvatite da je njegov život, problem ili sreća potpuno drugačija od onoga što vi poimate pod tim terminom. Zato mi je i važno da pobegnemo od toga da druge gledamo svojim očima. U emisiji imamo priliku da priče gostiju doživimo onako kako ih oni vide i shvatimo koliko smo svi različiti, a to često zaboravljamo.
Gledamo vas i u emisiji „Srcem kroz Srbiju”. U kom delu ili gradu naše zemlje je ostalo vaše srce, ako izuzmemo Beograd u kojem živite? Koliko vam je uopšte ova emisija otvorila vidike kada je reč o onome što naša zemlja krije?
– Mnogo! Veoma sam srećna što sam deo tog projekta. Za ovih nekoliko meseci shvatila sam da je Srbija mnogo više od onoga što sam mislila i da je toliko lepa. Prva emisija koju sam snimala bila je u okolini Apatina. Iako u tom kraju imam nekoliko dobrih prijatelja nikada tamo nisam bila. Ta dva dana koja smo proveli tamo su mi zaista ostala u sećanju. Iznenadila sam se šta sve toliko ima da se vidi u okolnim selima. Takođe, pre nekoliko dana smo bili na jugu Srbije, posebno su me oduševile Lebane i Medveđa. To su za mene potpuno dve nepoznate opštine u kojima su ljudi toliko ljubazni, srdačni i topli da sam ostala bez teksta. Izdvojila bih i Zlot, pretežno vlaško selo. Bilo mi je zanimljivo da upoznam tu kulturu i vidim te prirodne lepote o kojima nisam toliko znala - Lazareva pećina, Lazarev kanjon... Privilegija je raditi jednu takvu emisiju.
Osećate li teret svoje profesije nekada, budući da ona sa sobom nosi varijabilno radno vreme i stalnu posvećenost?
– Svakako da se dešava, ali ne mogu da kažem da sam ga znatno osećala, osim toga da, kada se bavite novinarstvom, to podrazumeva dvadesetčetvoročasovno radno vreme. Mi kada završimo jednu emisiju na nju stavljamo tačku i krećemo ispočetka, takav je posao. Ne možete danas da se pozovete na rezultat iz jučerašnje, već ova nova mora biti pođednako dobra. Ne možete da kažete sada je vikend i to me ne zanima. Srećom, moj temperament je takav da nikada ne mirujem, retko odmaram.
Kako ste menjali televizijsku adresu, menjale su se i vaše funkcije - radili ste novinarski, reporterski, voditeljski i urednički posao. Da li se sa tim menjao i odnos drugih prema vama?
– Ne mogu reći. Zaista su mi bitni ljudski odnosi i radni ambijent. Veoma me čini srećnom kada radim sa ljudima sa kojima ne treba da završim šta imam oko posla, nego sa kojima mogu stvarno nešto i da popričam o privatnim stvarima, čujem nešto pametno i koji me inspirišu. Raduje me što sam u poslednje vreme imala priliku da upoznam mlade ljude koji su fantastični u svom poslu i sa kojima takođe volim da se konsultujem i čujem šta oni misle jer su ipak druga generacija. Oni vide nešto što ja recimo ne vidim, a isto važi i za starije kolege. Taj odnos uvek je isti bez obzira na to na kojoj sam poziciji. Mislim da je bitno da prođete sve faze i da shvatate šta svaki od tih poslova znači, koji ima kakvu ulogu i da smo svi mi jedna velika mašina koja bez šrafova ne može da funkcioniše.
Kad već pominjete mlađe kolege, da li u današnjem brzom vremenu uopšte stiže da se radi sa onima koji tek ulaze na televiziju, kao što se o tome nekada ozbiljno vodilo računa?
– Ima toga, možda manje nego pre jer verujem da su mladi okrenuti nekim drugim sadržajima, imaju neka druga interesovanja i da im u toj meri televizija nije u fokusu, ali, valjda, baš zato isplivaju oni malobrojni kojima jeste. Znam nekoliko fantastičnih mladih ljudi koji sa svojih 18, 19 godina, koliko sam ja imala kada sam počinjala, već grabe, trude se, rade, uče. Ima i onih koji prvo pitaju kolika je plata, ali nije ni to loše, treba mladi da se bore za sebe, i to je legitimno, ali mislim da biste dobili neki konkretniji angažman morate da naučite, da se trudite. I ja sam volontirala na jednom mestu tri meseca, na drugom devet meseci i stvarno me oduševi kada vidim da je neko entuzijastičan i uvek sam tu da pomognem. Ima mladih ljudi koji hoće, a s druge strane ima starijih kolega koji su spremni da ulože svoje vreme da pomognu tim mlađima da nauče posao a sve ostalo je iskustvo.
Vladimir Bijelić
