ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: С.О.С. за наше старе лозе

Програми, којима би се те сорте сачувале, издвајањем оних са најбољим генетским потенцијалом, пре крчења нису постојали. Тражити сада кривце за то био би узалудан посао, оценили су у Центру за виноградарство и винарство и окренули се спашавању трајног губитка великог сортног блага које нам је преостало.

Оснивач Центра за виноградарство и винарство, ДОО Ниш, је Република Србија, а права и дужности за њега обавља Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

Центар обавља поједине стручне послове везане за лозу и вино и за Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде. Реч је о институцији основаној 1953. године као Институт за виноградарство и винарство „Медијана” са седиштем у Нишу.

У циљу лакшег обављања стручних, истраживачких и научних послова на целој територији Србије, Центар има седам регионалних представништава: у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Неготину, Александровцу, Крушевцу и Нишу, где му је и седиште.

Заслужује да буде представљен јер је, управо он најзаслужнији за буђење наше науке у овој области која је последњих деценија готово па угашена. Пре две недеље Центар је у Новом Саду, под кровом Матице српске, после пуних двадесет година тиховања и гашења, организовао први научни  скуп о лози и вину. О њему је било речи у prеthodnoj колумни на овој страници.

После двадесет година, на једном месту, коначно, су се окупили струка и наука из ове лепе и значајне области. Разговарали су о утицају климе на искоришћавање генетског потенцијала винове лозе. Наука је тиме преузела одговорност за судбину нашег грожђа и вина, о чему, већ годинама, како је то примећено, „воде конобари и угоститељи”.

У нишком Центру, државној стручној установи, започели су програм обнове нашег посрнулог виноградарства афирмацијом грожђа, односно вина аутохтоних и регионалних сорти винове лозе. Др Дарко Јакшић, председник Новосадског научног скупа, повезао је то са тежњом наше земље да уђе у Европску унију, која је највећи произвођач и извозник вина на свету.

Конкурисати им с репликама вина интернационалних сорти било би узалудно. Најбоље је, рекао је, окренути се нашем благу, винима наших аутохтоних и новостворених сорти. Констатовано је да ни све локалне сорте нису пођеднако важне за производњу грожђа и вина. А ни њихови виногради нису пођеднако угрожени, односно одрживи, нарочито у новим условима изазваним климатским променама. И закључио: „Неке локалне сорте доживљавају експанзију у производњи док су друге такорећи пред нестајањем.

Опстају још само у старим или запуштеним виноградима на малим парцелама или мешаним засадима винове лозе. Из тих разлога, као основ за било каква научна и стручна истраживања, доношење стратешких докумената и конкретних активности на очувању, развоју и валоризацији локалних сорти, неопходно је извршити класификацију винограда са локалним сортама на основу њихове угрожености, односно одрживости."

Предвиђања о подизању винограда са локалним сортама наредних година, о чему је говорио Младен Петровић из Института за примену науке у пољопривреди, нису охрабрујући. Коришћењем "Арма" моделовања, он је дошао до закључка да површине новоподигнутих винограда у будућности неће бити довољни да се добије одговарајућа самоодрживост у погледу грожђа, вина и алкохолних пића од грожђа. У петогодишњем периоду 2023-2027. године очекује се подизање винограда, са свим сортама винове лозе, на површинама од 230 до 300 хектара годишње. Старим локалним винским сортама само по 10 до 60 хектара.

Младен Петровић је напоменуо да према подацима Виноградарског регистра, у Србији има више од 6,5 хиљада хектара винограда за комерцијалну производњу грожђа и вина. То су недовољне површине да би се обезбедио одговарајући ниво самоодрживости. У 2022. години, наставио је, укупна производа вина уписана у Виноградарски регистар Министарства пољопривреде била је 25 милиона литара.

Од тога је 16,8 милиона од домаћег грожђа, а 8,2 милиона од увозне, односно испоручене сировине. Према подацима Републичког завода за статистику, укупан увоз вина у прошлој години износио је 22,9 милиона литара. С обзиром на такве околности, закључио је Петровић, постоји потреба за значајним подизањем винограда, а посебно са старим локалним сортама који могу имати економски значај, а могу у великој мери утицати на развој руралних крајева и промоцију Србије.