(ФОТО, ВИДЕО) НА ПРОСЛАВИ 81. РОЂЕНДАНА „ДНЕВНИКА“ Годишње и специјалне награде отишле у руке пет новинарки
Ваш и наш „Дневник“ јуче је прославио 81. рођендан, а како традиција налаже, и овогодишња прослава је прошла у знаку најистакнутијих међу нама. Годишње „Дневникове“ награде уручене су нашим колегиницама – Силвији Ковач, Зорки Делић и Јовани Вукашиновић, за изванредан допринос у 2023. години, док су две специјалне награде отишле у руке Иване Радоичић и Јасне Будимировић.
Ваш и наш „Дневник“ јуче је прославио 81. рођендан, а како традиција налаже, и овогодишња прослава је прошла у знаку најистакнутијих међу нама. Годишње „Дневникове“ награде уручене су нашим колегиницама – Силвији Ковач, Зорки Делић и Јовани Вукашиновић, за изванредан допринос у 2023. години, док су две специјалне награде отишле у руке Иване Радоичић и Јасне Будимировић.
Међу онима који су такође добили признање на јучерашњој церемонији одржаној у Арени Синеплекс, јесу и јубиларци који су десет, 20, 25, 35 и 40 година верни нашем медију и нашим читаоцима. Тако је прву деценију рада у „Дневнику“ обележио Борис Корпаш, док су дводеценијски ангажман у нашем листу прославили Зорица Милосављевић, Светозар Крстић, Нико Перковић, Игор Бурић и Филип Бакић. Већ 25 година са нама су и Дејан Урошевић, Милена Митровић и Јадранка Вилић, док су деценију више у „Дневнику“ Миладин Лазовић, Сања Штефан, Валерија Бесермењи, Нада Миловановић, Ержебет Арваи, Владан Јанковић, Весна Грујић и Слободанка Ћирић. Импозантних 40 година радног века нашем листу посветила је Јадранка Штрбац.
Како је новинарство занат, који се учи сваког дана до краја каријере, признање које са собом носи Годишња „Дневникова“ награда само је знак да и млађи новинари, којима је новинарска каријера тек у настанку, знају шта и како треба да раде. Управо зато је прво место отишло у руке Силвије Ковач, иначе дипломираног психолога, коју је као малу привлачило ратно извештавање, али без идеје да ће се једног дана заиста наћи у овој професији.
– Награда ми много значи зато што потврђује да се упорност, улагање, рад и жртвовање слободног времена зарад доброг текста исплате – каже Силвиа Ковач, додајући да јој је умногоме помогло искуство старијих колега од којих помно упија сваку цаку која води до успеха. – Чак и када наиђу дани када се чини да ништа не иде, не треба посустајати. Колегама бих поручила да се труде и раде чак и кад им се чини да их нико не примећује.
Силвиа већ нешто више од шест година покрива разне теме, док су јој протеклих годину дана у фокусу војвођанске, економске и политичке приче.
– О чему највише волим да пишем зависи од саговорника које имам, а не од саме теме – искрена је наша колегиница, тврдећи да је најлепше радити са онима од којих је могуће добити што више неопходних информација.
Након 22 године посвећеног рада у „Дневнику“ нашој новинарки Зорки Делић јуче је уручена Годишња награда - друго место. Премда је њена пожртвованост и аутентичан допринос озбиљним градским и покрајинским темама – од транзиција предузећа, приватизација, бесправне градње, синдикалних прича, па до економије и пољопривреде – увелико примећен и уважен у редакцији, али и ван ње, Зорка Делић је коначно и званично добила признање које заслужује.
– Увек сам се трудила да радим што више могу и да будем најбоља у томе – каже наша колегиница. – У овом послу сам се калила и у професионалном и у менталном смислу. Лепо је кад људи препознају твој рад, без обзира на све прилике које на то утичу. Такође, изазовно је држати главу изнад и притом писати оно што људи воле да читају.
Како никад није размишљала да напусти наш лист – из принципијелних али и патриотских разлога – за „Дневник“ каже да је једино гласило које је, баш као и она, потекло са подручја у ком и даље заједно опстају.
Прослава 81. рођендана је прошла, између осталог, у знаку редизајнираног штампаног издања „Дневника“, и то на иницијативу наше нове директорке Сандре Малишић.
– Надам се да ће сви лепо прихватити ове промене и да ће то ићи на добро „Дневника“, као и на опстанак самог листа – истакла је Малишићева. – Желимо да развијамо и да чувамо ваш и наш „Дневник“ јер он јесте суштински део породице, нарочито у овом делу Србије, односно Војводине. Драго ми је што могу да руководим медијском кућом која има дугу традицију, једну од најстаријих у Србији, и надам се да ћемо се развијати, тако да ће и наше будуће генерације славити много оваквих рођендана.
Новинарство је једно од ретких професија за коју је добитница треће „Дневникове“ награде Јована Вукашиновић говорила да се њоме никад неће бавити, да би пре седам година ипак упловила у ове воде, схвативши да је реч о послу који је креативан, одговоран, али и да јој пружа могућност да искаже своју свестраност и да мења окружење у ком живимо.
– Кад сам почела да пишем, свидело ми се, тако да, реално гледано, волим овај посао – признаје Јована, иначе инжењер грађевине по струци, додајући да иако себе није замишљала у новинарству, ипак је схватила да јој оно поприлично добро иде и да успешно савладава овај занат. – Све ме привлачи, али најдраже ми је кад успем да променим нешто, од малих ствари, кад људи зову да се жале на нешто, па до већих, као када сам написала фото-вест о згради ДДОР-а, да би се две недеље касније кренуло са сређивањем фасаде. Нисам се школовала за новинарство, тим пре ми ово признање више значи.
Ове године су међу награђенима први пут и колеге са „Дневниковог“ портала, односно колегинице Ивана Радоичић и Јасна Будимировић, обе вишедеценијске новинарке нашег листа које су добиле специјална признања за свој допринос. Сагласне да је онлајн издање воз у који је нормално и пожељно да се сви укрцамо, како бисмо заједничким снагама допринели опстанку наше базе – штампаног издања, али и бренда уопште.
– Најважније за сваког новинара је да прати шта раде светски медији, у ком правцу се развија новинарство, шта је у фокусу сваког новинара, да се не плаши вештачке интелигенције јер она служи као алатка – каже Ивана Радоичић, додајући да онлајн новинарство нема везе с годинама, можда само са диоптријом, ако неко има тај проблем.
С друге стране, Јасна Будимировић овогодишња признања види у светлу женске солидарности, будући да су међу награђенима све новинарке.
– Драго ми је што су жене у офанзиви у новинарству и што постоји женска солидарност, и волела бих да је буде више, те да награђене новинарке дају пример колегиницама – јасна је Будимировићева. – Драго ми је и што је наша нова директорка Сандра Малишић препознала да је битно да сви будемо једна целина, те и да ми који радимо на порталу, који смо често невидљиви, ипак будемо примећени и награђени. „Дневник“ је моја медијска кућа, њу волим и волим људе овде. Он је увек имао добре уреднике, лекторе, новинаре... Памтим времена када сам случајно дошла у новинарство, била фасцинирана и због свих ових људи намерно остала у овој професији.
Л. Радловачки
Један од јубилараца који је две и по деценије у нашем „Дневнику“ јесте и Јадранка Вилић из ДТП продукције, задужена за прелом штампаног издања. Премда није очекивала да ће оволики стаж дочекати у матичној фирми, упркос променама које су се током протеклих 25 година наметале, нарочито с развојем технологије, Јадранка је остала и опстала, те заслужно, заједно са својим колегама, добила признање за оданост „Дневнику“.
– За ових 25 година стекла сам много пријатеља, научила животне вредности и схватила да је ово лист који је ипак другачији од осталих, има традицију и историју, као и нешто у себи што држи људе да воле своје новине и „Дневник“ – прича с емоцијом Јадранка Вилић. – Ми смо сви један тим, ланац који има почетак и крај процеса производње. Ми као преламачи спадамо у крајњи део где се све завршава и јако је битна сарадња са уредницима да би крајњи производ имао ефекат, јер ако нема сарадње, поштовања и помагања, онда ни резултат не може да буде успешан. Треба ићи напред, али ипак треба сачувати традицију и културу, јер она је део нас.
