НОВОСАЂАНКУ УМАЛО СКУПО КОШТАЛА НЕОПРЕЗНОСТ И СИТНА СЛОВА У УГОВОРУ За третман лица треба пара као за половни ауто
Новосађанка Верица В. одувек је водила рачуна о изгледу, нарочито о својој кожи. Зато је, када јој је пријатељица Оља понудила да заједно оду на промоцију козметичке линије, пристала на прву лопту. Показало се да је та лопта, у ствари, бушна.
Све почиње телефонским позивима, када вам сладак гласић обећа бесплатан третман лица без икакве обавезе. Мудрост оличена у оној „ни код бабе нема џабе" испарава у том тренутку из увек опрезног мозга, а уиграни тим води вас до наседања, ево и како.
Фирма која продаје „природну козметику” (као да се компоненте индустријске козметике набављају код ванземаљаца) организује промоцију својих производа, нудећи третман лица. Игра почиње чим се клијент – у нашем случају Верица и Оља – појави на заказаном третману. С њима најпре поразговара консултант, који кроз разговор извлачи информације о финансијском стању клијената, о њиховим потребама, колико новца троше на негу, да ли иду на третмане и на основу тога прави калкулацију. Све време се клијенти воде кроз причу о предности њихове козметике, важности свакодневног коришћења, без објашњења зашто, побогу, ако је толико добра, та козметика не доспева на полице парфимерија и специјализованих продавница. Потом се нуде пакети за негу.
- Ова масажа требало би да покаже колико су њихове креме боље од конкурентских (ако конкуренције уопште има), а третман је био изузетан, мада је третирано, ради пробе ваљда, само пола лица – каже наша саговорница Верица после трећег бромазепама. - Све је протекло у пријатној атмосфери, масерка/докторка, није се сазнало, сипала је информације о предности производа које користи, обећавајући невероватне резултате, ако потпишем уговор.
Шокирана и отрежњена, коначно се сетила да информације о козметичкој компанији потражи на интернету. Поред реклама на друштвеним мрежама и профила на Фејсбуку, Инстаграму, главном океану за вађење наивних рибица, о фирми су писали медији, а од садржаја написаног Верици се дигла коса на глави.
„Да би привукли нове муштерије, продавци козметике за негу лица спремни су да на најгори могући начин манипулишу људским осећањима. А жене је најлакше убедити да су им за срећу потребни управо њихови препарати који ће их подмладити, а који коштају и до 1.500 евра”, причала је бивша радница специјализоване продавнице за продају лукс препарата, а објавио један читани медиј, додајући:
„За даље третмане користи се козметика коју је клијент купио, а углавном се на крају испостави да је нема довољно, па клијенти морају да докупљују. Увек се пронађе начин да се извуку паре муштеријама. Чак и када жене схвате да не могу да исплате цену по уговору, они раде све како би смањили цену и убедили их да наставе са третманима.”
А у њему, свега сем онога што је договорено: према правилу, пакет крема и производа, од милоште звани „кофер”, требало би да преузме после тромесечног третмана лица њиховим производима, који ће се организовати једном недељно. Сјајно, помислила је наша јунакиња, прво лепо проверим да ли све делује, па добијем креме, рекла је себи и потписала уговор, не читајући баш све реченице. Да би добила ту козметичку фантазију по попусту (није речено којем), потребно је да им преда десет својих контаката. Па и она је тако дошла, зар не?
Први мини-шамар добила је кад је потписала уговор, пошто јој је речено да прва рата износи 50 евра.
„Каква рата, кад пакет преузимам после три месеца, помислила сам, али шта сад, имам само две хиљаде динара. Пристали су и на то, платићу кад дођем следећи пут”, прича Верица.
Који пут, није чула. У ствари, од какофоније прелепих информација о фантастичним производима није се чуло да пакет производа кошта невероватних 1.490 евра. Писало је то у уговору, али је он, како јој је после рекао Марко Драгић, правни саветник Удружења за заштиту потрошача Војводине, написан тако да хода по ивици правне ваљаности и да јој је једина шанса да проба да напише разрешење уговора, надајући се да ће запослени у фирми једноставно поништити уговор, иако по закону могу да траже исплату 20 посто његове вредности, и то одједном.
– Познати су нам, потрошачи су се више пута жалили на њих, чак су променили и име фирме, али не и начин пословања. Потрошачи морају да читају уговоре, и то пажљиво. И да знају да нема бесплатних услуга.
А шта је писало у том уговору?
Како је после видела, све бројке написане су без навођења валуте. Она је написана ситним словима, испод табеле, на којој је написан и износ рата, али не и њихов број. Такође, нигде нису писали ти чувени третмани, али јесте апарат који емитује зраке који поспешују дејство ензима у кремама. Лепо звучи, зар не?
– У уговору је написан само пакет производа, без навођења појединачних цена, тако да се не зна шта тачно кошта толике паре – јада се Верица, истичући да је, на превару, постала власница пар крема и помада за цену просечног половног аутомобила.
Ова прича има срећан крај, макар за Верицу. Марко Драгић из Удружења за заштиту потрошача саставио јој је образац за разрешење уговора и упутио на које тачке Закона о заштити потрошача може да се позове. Уговор је поништен, сав новац враћен.
А оних десет контаката које је Верица предала, нека се спреме.
И. Радоичић
