NOVOSAĐANKU UMALO SKUPO KOŠTALA NEOPREZNOST I SITNA SLOVA U UGOVORU Za tretman lica treba para kao za polovni auto
Novosađanka Verica V. oduvek je vodila računa o izgledu, naročito o svojoj koži. Zato je, kada joj je prijateljica Olja ponudila da zajedno odu na promociju kozmetičke linije, pristala na prvu loptu. Pokazalo se da je ta lopta, u stvari, bušna.
Sve počinje telefonskim pozivima, kada vam sladak glasić obeća besplatan tretman lica bez ikakve obaveze. Mudrost oličena u onoj „ni kod babe nema džabe" isparava u tom trenutku iz uvek opreznog mozga, a uigrani tim vodi vas do nasedanja, evo i kako.
Firma koja prodaje „prirodnu kozmetiku” (kao da se komponente industrijske kozmetike nabavljaju kod vanzemaljaca) organizuje promociju svojih proizvoda, nudeći tretman lica. Igra počinje čim se klijent – u našem slučaju Verica i Olja – pojavi na zakazanom tretmanu. S njima najpre porazgovara konsultant, koji kroz razgovor izvlači informacije o finansijskom stanju klijenata, o njihovim potrebama, koliko novca troše na negu, da li idu na tretmane i na osnovu toga pravi kalkulaciju. Sve vreme se klijenti vode kroz priču o prednosti njihove kozmetike, važnosti svakodnevnog korišćenja, bez objašnjenja zašto, pobogu, ako je toliko dobra, ta kozmetika ne dospeva na police parfimerija i specijalizovanih prodavnica. Potom se nude paketi za negu.
- Ova masaža trebalo bi da pokaže koliko su njihove kreme bolje od konkurentskih (ako konkurencije uopšte ima), a tretman je bio izuzetan, mada je tretirano, radi probe valjda, samo pola lica – kaže naša sagovornica Verica posle trećeg bromazepama. - Sve je proteklo u prijatnoj atmosferi, maserka/doktorka, nije se saznalo, sipala je informacije o prednosti proizvoda koje koristi, obećavajući neverovatne rezultate, ako potpišem ugovor.
Šokirana i otrežnjena, konačno se setila da informacije o kozmetičkoj kompaniji potraži na internetu. Pored reklama na društvenim mrežama i profila na Fejsbuku, Instagramu, glavnom okeanu za vađenje naivnih ribica, o firmi su pisali mediji, a od sadržaja napisanog Verici se digla kosa na glavi.
„Da bi privukli nove mušterije, prodavci kozmetike za negu lica spremni su da na najgori mogući način manipulišu ljudskim osećanjima. A žene je najlakše ubediti da su im za sreću potrebni upravo njihovi preparati koji će ih podmladiti, a koji koštaju i do 1.500 evra”, pričala je bivša radnica specijalizovane prodavnice za prodaju luks preparata, a objavio jedan čitani medij, dodajući:
„Za dalje tretmane koristi se kozmetika koju je klijent kupio, a uglavnom se na kraju ispostavi da je nema dovoljno, pa klijenti moraju da dokupljuju. Uvek se pronađe način da se izvuku pare mušterijama. Čak i kada žene shvate da ne mogu da isplate cenu po ugovoru, oni rade sve kako bi smanjili cenu i ubedili ih da nastave sa tretmanima.”
A u njemu, svega sem onoga što je dogovoreno: prema pravilu, paket krema i proizvoda, od milošte zvani „kofer”, trebalo bi da preuzme posle tromesečnog tretmana lica njihovim proizvodima, koji će se organizovati jednom nedeljno. Sjajno, pomislila je naša junakinja, prvo lepo proverim da li sve deluje, pa dobijem kreme, rekla je sebi i potpisala ugovor, ne čitajući baš sve rečenice. Da bi dobila tu kozmetičku fantaziju po popustu (nije rečeno kojem), potrebno je da im preda deset svojih kontakata. Pa i ona je tako došla, zar ne?
Prvi mini-šamar dobila je kad je potpisala ugovor, pošto joj je rečeno da prva rata iznosi 50 evra.
„Kakva rata, kad paket preuzimam posle tri meseca, pomislila sam, ali šta sad, imam samo dve hiljade dinara. Pristali su i na to, platiću kad dođem sledeći put”, priča Verica.
Koji put, nije čula. U stvari, od kakofonije prelepih informacija o fantastičnim proizvodima nije se čulo da paket proizvoda košta neverovatnih 1.490 evra. Pisalo je to u ugovoru, ali je on, kako joj je posle rekao Marko Dragić, pravni savetnik Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine, napisan tako da hoda po ivici pravne valjanosti i da joj je jedina šansa da proba da napiše razrešenje ugovora, nadajući se da će zaposleni u firmi jednostavno poništiti ugovor, iako po zakonu mogu da traže isplatu 20 posto njegove vrednosti, i to odjednom.
– Poznati su nam, potrošači su se više puta žalili na njih, čak su promenili i ime firme, ali ne i način poslovanja. Potrošači moraju da čitaju ugovore, i to pažljivo. I da znaju da nema besplatnih usluga.
A šta je pisalo u tom ugovoru?
Kako je posle videla, sve brojke napisane su bez navođenja valute. Ona je napisana sitnim slovima, ispod tabele, na kojoj je napisan i iznos rata, ali ne i njihov broj. Takođe, nigde nisu pisali ti čuveni tretmani, ali jeste aparat koji emituje zrake koji pospešuju dejstvo enzima u kremama. Lepo zvuči, zar ne?
– U ugovoru je napisan samo paket proizvoda, bez navođenja pojedinačnih cena, tako da se ne zna šta tačno košta tolike pare – jada se Verica, ističući da je, na prevaru, postala vlasnica par krema i pomada za cenu prosečnog polovnog automobila.
Ova priča ima srećan kraj, makar za Vericu. Marko Dragić iz Udruženja za zaštitu potrošača sastavio joj je obrazac za razrešenje ugovora i uputio na koje tačke Zakona o zaštiti potrošača može da se pozove. Ugovor je poništen, sav novac vraćen.
A onih deset kontakata koje je Verica predala, neka se spreme.
I. Radoičić
