ТРЕНЕР ПАРТИЗАНА ИГОР ДУЉАЈ Не постоје лоша деца, постоје само лоши родитељи

И свако ће у току одрастања детета пожелети да своје наследнике замишља као успешне и задовољне људе у срећним породицама. У складу са сопственим могућностима помоћи ће деци у остварењу њихових циљева. Међутим, у најбољој намери, родитељи постају искључиви, циљајући сопствену, често неостварену амбицију, кроз призму дечијег одрастања и његовог пута у будућност. Такви примери најуочљивији су на спортским теренима, фудбалским нарочито.

-Не постоје лоша деца, постоје само лоши родитељи – искључив је био по том питању тренер Партизана Игор Дуљај, приликом гостовања у програму К1 ТВ. – Моја деца су у Партизану и понекад погледам њихов тренинг. Не бих могао да будем тренер млађих категорија. Њима је потребан педагог, неко ко воли децу. Немојте погрешно да ме разумете, и ја волим децу, али за рад са њима потребно је пуно стрпљења. И не знам шта родитељи траже на тренинзима? Када су они уопште на својим радним местима? Тренинг пре подне, тренинг послеподне, они су ту. И онда ја морам да разговарам са њима, причам са људима који немају везе са фудбалом.

Обично их смирујем питањем: „Који је ваш мотив што сте довели децу овде?“ И, разговор је завршен!

Родитељи, вођени личном пројекцијом какво дете желе да виде у будућности, постављају испред њега захтеве које оно не може да реализује. Не узимајући у обзир извесне лимите, условељене детевовим талентом, радним способностима, (не)заинтересованошћу, реагују непримерено у одређеним ситуацијама, када је детету подршка најпотребнија.

– Родитељи увек за пример узимају играче који су успели – каже Дуљај. – Питам ја њих а шта се десило са децом која су жртвовала и по десет година, где су они, шта се са њима дешава? И онда имате родитеље који кажу детету „ја сам уложио у тебе све што сам имао и тако ми враћаш?“. Па ви сте уложили у дете да се бави спортом... Ваш је проблем што сте очекивали да он буде Блеки или Митровић, или Јоветић и тако даље. Не могу сви да буду, не могу сви. И то је превелики проблем јер су амбиције родитеља превелике, а на крају ће да испашта дете, ни криво, ни дужно.

У сталном покушају да учини најбоље, дете често због психолошког притиска оде у супротном смеру. Такав епилог често је резултат превеликих тензија и критика, преливених негативним емоцијама. Родитељска очекивања и (не ретко) тренерови захтеви који искључују спонтаност, креативност и играчку слободу на терену, у деци убијају могућност да сами истражују и спознају вредности игре којој су посвећени.

–Зашто један додир, или два – запитао се Дуљај. – Многи че се тренери позвати на чињеницу да се данас игра модеран, брз фудбал. Да, али како ће то дете да развија сопствену креацију, уколико га ограничимо са једним, евентуално са два додира. Дете треба да се игра, не може он са 12 година да гледа анализу игре противника или своју утакмицу. Он треба да одвоји време да погледа цртаће, „Лаку ноћ децо“, „Музички тобоган“, „Игре без граница“ и слично...

Тренер Партизана је указао на нешто што је свакоме одавно познато. Истина, родитељске амбиције, саме по себи, не могу да буду унапред осуђене. Услов за то јесте да се циљеви постављају у сразмери са могућностима детета и његовом интересовању за материју коју, по правилу, бира родитељ. Тек када амбицију окружења дете прихвати као покретачку снагу, а не као кочницу у његовом напредовању, биће могућ и његов нормалан и прихватљив развој до границе лимитиране природним особинама, талентом и радним навикама.

Л. Бакмаз