TRENER PARTIZANA IGOR DULJAJ Ne postoje loša deca, postoje samo loši roditelji

I svako će u toku odrastanja deteta poželeti da svoje naslednike zamišlja kao uspešne i zadovoljne ljude u srećnim porodicama. U skladu sa sopstvenim mogućnostima pomoći će deci u ostvarenju njihovih ciljeva. Međutim, u najboljoj nameri, roditelji postaju isključivi, ciljajući sopstvenu, često neostvarenu ambiciju, kroz prizmu dečijeg odrastanja i njegovog puta u budućnost. Takvi primeri najuočljiviji su na sportskim terenima, fudbalskim naročito.

-Ne postoje loša deca, postoje samo loši roditelji – isključiv je bio po tom pitanju trener Partizana Igor Duljaj, prilikom gostovanja u programu K1 TV. – Moja deca su u Partizanu i ponekad pogledam njihov trening. Ne bih mogao da budem trener mlađih kategorija. Njima je potreban pedagog, neko ko voli decu. Nemojte pogrešno da me razumete, i ja volim decu, ali za rad sa njima potrebno je puno strpljenja. I ne znam šta roditelji traže na treninzima? Kada su oni uopšte na svojim radnim mestima? Trening pre podne, trening poslepodne, oni su tu. I onda ja moram da razgovaram sa njima, pričam sa ljudima koji nemaju veze sa fudbalom.

Obično ih smirujem pitanjem: „Koji je vaš motiv što ste doveli decu ovde?“ I, razgovor je završen!

Roditelji, vođeni ličnom projekcijom kakvo dete žele da vide u budućnosti, postavljaju ispred njega zahteve koje ono ne može da realizuje. Ne uzimajući u obzir izvesne limite, usloveljene detevovim talentom, radnim sposobnostima, (ne)zainteresovanošću, reaguju neprimereno u određenim situacijama, kada je detetu podrška najpotrebnija.

– Roditelji uvek za primer uzimaju igrače koji su uspeli – kaže Duljaj. – Pitam ja njih a šta se desilo sa decom koja su žrtvovala i po deset godina, gde su oni, šta se sa njima dešava? I onda imate roditelje koji kažu detetu „ja sam uložio u tebe sve što sam imao i tako mi vraćaš?“. Pa vi ste uložili u dete da se bavi sportom... Vaš je problem što ste očekivali da on bude Bleki ili Mitrović, ili Jovetić i tako dalje. Ne mogu svi da budu, ne mogu svi. I to je preveliki problem jer su ambicije roditelja prevelike, a na kraju će da ispašta dete, ni krivo, ni dužno.

U stalnom pokušaju da učini najbolje, dete često zbog psihološkog pritiska ode u suprotnom smeru. Takav epilog često je rezultat prevelikih tenzija i kritika, prelivenih negativnim emocijama. Roditeljska očekivanja i (ne retko) trenerovi zahtevi koji isključuju spontanost, kreativnost i igračku slobodu na terenu, u deci ubijaju mogućnost da sami istražuju i spoznaju vrednosti igre kojoj su posvećeni.

–Zašto jedan dodir, ili dva – zapitao se Duljaj. – Mnogi če se treneri pozvati na činjenicu da se danas igra moderan, brz fudbal. Da, ali kako će to dete da razvija sopstvenu kreaciju, ukoliko ga ograničimo sa jednim, eventualno sa dva dodira. Dete treba da se igra, ne može on sa 12 godina da gleda analizu igre protivnika ili svoju utakmicu. On treba da odvoji vreme da pogleda crtaće, „Laku noć deco“, „Muzički tobogan“, „Igre bez granica“ i slično...

Trener Partizana je ukazao na nešto što je svakome odavno poznato. Istina, roditeljske ambicije, same po sebi, ne mogu da budu unapred osuđene. Uslov za to jeste da se ciljevi postavljaju u srazmeri sa mogućnostima deteta i njegovom interesovanju za materiju koju, po pravilu, bira roditelj. Tek kada ambiciju okruženja dete prihvati kao pokretačku snagu, a ne kao kočnicu u njegovom napredovanju, biće moguć i njegov normalan i prihvatljiv razvoj do granice limitirane prirodnim osobinama, talentom i radnim navikama.

L. Bakmaz