СЕ­ДАМ МЕ­СЕ­ЦИ ЧЕ­КАО ЈЕ СТЕ­ФАН ЂОР­ЂЕ­ВИЋ НО­ВУ ПРИ­ЛИ­КУ У ВО­ШИ, ЧЕ­КАО И ДО­ЧЕ­КАО: Док­тор­ски, што ре­че тре­нер По­по­вић

Од­и­грао је док­тор­ски, ка­ко је то при­ме­тио тре­нер По­по­вић, уз са­гла­сност на­ви­ја­ча ко­ји су га ис­пра­ти­ли апла­у­зи­ма, ка­да је ме­сто у са­ста­ву, у 77. ми­ну­ту, пре­пу­стио Алек­си Ву­ка­но­ви­ћу.

– За­же­лео сам се игре – ко­мен­та­ри­сао је Ђор­ђе­вић. – Дра­го ми је да је све до­бро про­шло, јер сва­ко ко је про­фе­си­о­нал­но у спор­ту зна шта зна­чи се­дам ме­се­ци не­и­гра­ња. Хва­ла ше­фу на ука­за­ном по­ве­ре­њу и хва­ла са­и­гра­чи­ма, без њих ни ја не бих ис­ко­чио. По­по­вић је пр­вог да­на пре­по­знао ка­ко би Вој­во­ди­на тре­ба­ло да из­гле­да. И он сво­ју иде­ју фор­си­ра. По­треб­но је вре­ме да сви сег­мен­ти у игри лег­ну на сво­је ме­сто. Већ је ви­дљи­во то што је за­ми­слио, ма­да је нај­пре мо­рао да ре­се­ту­је по­сто­је­ће ста­ње, да на­но­во кре­не и да убе­ди и игра­че и на­ви­ја­че у ис­прав­ност соп­стве­не ви­зи­је. Ње­гов ру­ко­пис је био пре­по­зна­тљив у по­бе­ди про­тив ИМТ-а. Би­ће то све бо­ље, из утак­ми­це у утак­ми­цу.

Би­ла је то нај­бо­ља пар­ти­ја у по­ла бе­лом, по­ла у цр­ве­ном, ове је­се­ни. Ко­нач­но је ре­а­ли­зо­ва­но све, или го­то­во све, што је до­го­во­ре­но и на тре­нин­зи­ма уве­жба­ва­но. Нај­ва­жни­је је да је еки­па по­твр­ди­ла то што је на прет­ход­ној утак­ми­ци по­ста­ви­ла као основ за но­ви смер кре­та­ња Во­ши­не ком­по­зи­ци­је.

– За пот­пу­ни ути­сак не­до­ста­је нам још је­ди­но зна­чај­ни про­це­нат ре­а­ли­за­ци­је ство­ре­них шан­си – са­гла­сан је наш са­го­вор­ник. - Оте­ли­мо се док не по­стиг­не­мо гол, а шан­се се ре­ђа­ју јед­на за дру­гом. С дру­ге стра­не, опет смо из по­лу­шан­се при­ми­ли гол у мо­мен­ти­ма ка­да је са­мо тре­ба­ло да по­лу­вре­ме при­ве­де­мо кра­ју. Има­ли смо ре­зул­тат, али ето... Ипак, све је по­ста­вље­но на сво­је ме­сто у дру­гом по­лу­вре­ме­ну. Вре­де­ла је она шок за­вр­шни­ца са по­зи­тив­ним ис­хо­дом про­тив Ја­во­ра, вре­де­ла је и ова по­бе­да ко­ја је би­ла ло­ги­чан на­ста­вак тим­ског ра­да. Ми­шље­ња сам да и на те­шком го­сто­ва­њу у Но­вом Па­за­ру има­мо шан­су да низ учвр­сти­мо и у по­бед­нич­ком рас­по­ло­же­њу до­че­ка­мо пр­вен­стве­ну па­у­зу.

Те­рен је­сте је­ди­но ме­ри­ло све­му у фуд­ба­лу. Ква­ли­тет и ве­ли­чи­ну на­шег са­го­вор­ни­ка из­ме­рио је у скла­ду са ве­ли­чи­ном ка­ри­је­ре ко­ју је гра­дио и из­гра­дио игра­ју­ћи још у Спар­та­ку, Цр­ве­ној зве­зди, Рад­нич­ком, Ка­та­ни­ји и По­тен­ци... На кра­ју, ка­ко је и тре­нер По­по­вић за ње­га ре­као да „та­ко Бог на­гра­ди сва­ко­га ко до­бро ра­ди, док­тор­ски“. О ми­ну­лих се­дам ме­се­ци ни­је же­лео.

– То је за­вр­ше­на при­ча – чврст је у ста­ву Ђор­ђе­вић. – Да ми је­сте би­ло те­шко, за­и­ста је­сте. Али, ка­да се се­тим шта је све Но­вак Ђо­ко­вић мо­рао да из­др­жи...  Мој став је да је клуб из­над све­га. Сви ми до­ла­зи­мо и про­ла­зи­мо, Вој­во­ди­на оста­је. Ту сам за лоп­том по­тр­чао, ту ћу и ка­ри­је­ру да за­вр­шим. И мој син Ву­кан, ко­ме је са­да без­ма­ло 10 ме­се­ци, пр­ви ко­рак на­чи­нио је на тра­ви Ка­ра­ђор­ђа, у са­др­жа­ју ма­ни­фе­ста­ци­је „Во­шин по­ро­дич­ни дан“. Ни­шта леп­ше од са­зна­ња да, ка­да јед­ном оде­те, иза се­бе оста­ви­те не­што по че­му ће љу­ди да вас пам­те.

У се­ћа­њу Во­ши­них по­што­ва­ла­ца оста­ће упам­ћен као играч ко­ји увек да­је све од се­бе и ни­ка­да не од­у­ста­је. Све у скла­ду са прин­ци­пи­ма на ко­ји­ма ин­си­сти­ра и тре­нер Ран­ко По­по­вић и на че­му по­чи­ва сва фуд­бал­ска док­три­на, за­сно­ва­на на тим­ском ра­ду ко­лек­ти­ва. Во­ша не мо­ра увек да по­бе­ди, али увек мо­ра да оста­ви ути­сак да је сва­ки њен играч „оста­вио ср­це на те­ре­ну“.

Л. Бак­маз