SE­DAM ME­SE­CI ČE­KAO JE STE­FAN ĐOR­ĐE­VIĆ NO­VU PRI­LI­KU U VO­ŠI, ČE­KAO I DO­ČE­KAO: Dok­tor­ski, što re­če tre­ner Po­po­vić

Od­i­grao je dok­tor­ski, ka­ko je to pri­me­tio tre­ner Po­po­vić, uz sa­gla­snost na­vi­ja­ča ko­ji su ga is­pra­ti­li apla­u­zi­ma, ka­da je me­sto u sa­sta­vu, u 77. mi­nu­tu, pre­pu­stio Alek­si Vu­ka­no­vi­ću.

– Za­že­leo sam se igre – ko­men­ta­ri­sao je Đor­đe­vić. – Dra­go mi je da je sve do­bro pro­šlo, jer sva­ko ko je pro­fe­si­o­nal­no u spor­tu zna šta zna­či se­dam me­se­ci ne­i­gra­nja. Hva­la še­fu na uka­za­nom po­ve­re­nju i hva­la sa­i­gra­či­ma, bez njih ni ja ne bih is­ko­čio. Po­po­vić je pr­vog da­na pre­po­znao ka­ko bi Voj­vo­di­na tre­ba­lo da iz­gle­da. I on svo­ju ide­ju for­si­ra. Po­treb­no je vre­me da svi seg­men­ti u igri leg­nu na svo­je me­sto. Već je vi­dlji­vo to što je za­mi­slio, ma­da je naj­pre mo­rao da re­se­tu­je po­sto­je­će sta­nje, da na­no­vo kre­ne i da ube­di i igra­če i na­vi­ja­če u is­prav­nost sop­stve­ne vi­zi­je. Nje­gov ru­ko­pis je bio pre­po­zna­tljiv u po­be­di pro­tiv IMT-a. Bi­će to sve bo­lje, iz utak­mi­ce u utak­mi­cu.

Bi­la je to naj­bo­lja par­ti­ja u po­la be­lom, po­la u cr­ve­nom, ove je­se­ni. Ko­nač­no je re­a­li­zo­va­no sve, ili go­to­vo sve, što je do­go­vo­re­no i na tre­nin­zi­ma uve­žba­va­no. Naj­va­žni­je je da je eki­pa po­tvr­di­la to što je na pret­hod­noj utak­mi­ci po­sta­vi­la kao osnov za no­vi smer kre­ta­nja Vo­ši­ne kom­po­zi­ci­je.

– Za pot­pu­ni uti­sak ne­do­sta­je nam još je­di­no zna­čaj­ni pro­ce­nat re­a­li­za­ci­je stvo­re­nih šan­si – sa­gla­san je naš sa­go­vor­nik. - Ote­li­mo se dok ne po­stig­ne­mo gol, a šan­se se re­đa­ju jed­na za dru­gom. S dru­ge stra­ne, opet smo iz po­lu­šan­se pri­mi­li gol u mo­men­ti­ma ka­da je sa­mo tre­ba­lo da po­lu­vre­me pri­ve­de­mo kra­ju. Ima­li smo re­zul­tat, ali eto... Ipak, sve je po­sta­vlje­no na svo­je me­sto u dru­gom po­lu­vre­me­nu. Vre­de­la je ona šok za­vr­šni­ca sa po­zi­tiv­nim is­ho­dom pro­tiv Ja­vo­ra, vre­de­la je i ova po­be­da ko­ja je bi­la lo­gi­čan na­sta­vak tim­skog ra­da. Mi­šlje­nja sam da i na te­škom go­sto­va­nju u No­vom Pa­za­ru ima­mo šan­su da niz učvr­sti­mo i u po­bed­nič­kom ras­po­lo­že­nju do­če­ka­mo pr­ven­stve­nu pa­u­zu.

Te­ren je­ste je­di­no me­ri­lo sve­mu u fud­ba­lu. Kva­li­tet i ve­li­či­nu na­šeg sa­go­vor­ni­ka iz­me­rio je u skla­du sa ve­li­či­nom ka­ri­je­re ko­ju je gra­dio i iz­gra­dio igra­ju­ći još u Spar­ta­ku, Cr­ve­noj zve­zdi, Rad­nič­kom, Ka­ta­ni­ji i Po­ten­ci... Na kra­ju, ka­ko je i tre­ner Po­po­vić za nje­ga re­kao da „ta­ko Bog na­gra­di sva­ko­ga ko do­bro ra­di, dok­tor­ski“. O mi­nu­lih se­dam me­se­ci ni­je že­leo.

– To je za­vr­še­na pri­ča – čvrst je u sta­vu Đor­đe­vić. – Da mi je­ste bi­lo te­ško, za­i­sta je­ste. Ali, ka­da se se­tim šta je sve No­vak Đo­ko­vić mo­rao da iz­dr­ži...  Moj stav je da je klub iz­nad sve­ga. Svi mi do­la­zi­mo i pro­la­zi­mo, Voj­vo­di­na osta­je. Tu sam za lop­tom po­tr­čao, tu ću i ka­ri­je­ru da za­vr­šim. I moj sin Vu­kan, ko­me je sa­da bez­ma­lo 10 me­se­ci, pr­vi ko­rak na­či­nio je na tra­vi Ka­ra­đor­đa, u sa­dr­ža­ju ma­ni­fe­sta­ci­je „Vo­šin po­ro­dič­ni dan“. Ni­šta lep­še od sa­zna­nja da, ka­da jed­nom ode­te, iza se­be osta­vi­te ne­što po če­mu će lju­di da vas pam­te.

U se­ća­nju Vo­ši­nih po­što­va­la­ca osta­će upam­ćen kao igrač ko­ji uvek da­je sve od se­be i ni­ka­da ne od­u­sta­je. Sve u skla­du sa prin­ci­pi­ma na ko­ji­ma in­si­sti­ra i tre­ner Ran­ko Po­po­vić i na če­mu po­či­va sva fud­bal­ska dok­tri­na, za­sno­va­na na tim­skom ra­du ko­lek­ti­va. Vo­ša ne mo­ra uvek da po­be­di, ali uvek mo­ra da osta­vi uti­sak da je sva­ki njen igrač „osta­vio sr­ce na te­re­nu“.

L. Bak­maz