ПОТРЕСНА ПОРУКА РОДИТЕЉА УБИЈЕНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ИЗ РИБНИКАРА: "Ово је усликано 1. маја ове године, на Ади" (ФОТО)

О овој теми се и даље пише, а сада је објављена и потресна порука родитеља убијене девојчице Софије Негић, Слободана и Миланке.

Текст вам преносимо у целости:

Бавећи се темом ужасних злочина почињених 3. и 4. маја, схватио сам колико је тежа ситуација, од онога што би могло да се претпостави. За лажну слику, велику одговорност сносе креатори јавног мњења, који свесно или из сензационалистичких побуда претерују са фокусом на убице, врло често са дезинформацијама, а у потпуности запостављају жртве, породице убијене деце, рањене и њихове породице, децу која су присуствовала покољу, наставнике, све ученике и наставно особље који су тог дана били у школи, пријатеље, познанике, грађане…

У једној поруци Слободан Негић ми је написао:

"Траума од овог догађаја се шири као концентрични кругови. Они који су у епицентру су највише погођени, али сви су трауматизовани. Без много размишљања, свима треба помоћ. То се односи и на људе коју ту помоћ треба да пружају. Већина није свесна да им је ментално здравље озбиљно трајно угрожено и да без обрађивања трауме може да остави несагледиве последице. Бити свестан да ти треба помоћ већ само по себи значи напредак. Многи у нашем друштву (сада пре свега мислим на наставно особље и оне који су задужени да им пружају помоћ), нису свесни степена трауматизације и самим тим нису у стању никоме да помогну, ни другима ни себи. У том смислу, сви су жртве нетретиране тешке трауме која изазива озбиљне последице.

Мислим да је велика већина проблема са којима се суочавамо од 3. маја управо последица тога.

Распад међуљудских односа, тешки морални падови у наступима без свести о томе, поделе, немогућност спровођења елементарних идеја у дело услед парализе разумних односа чланова заједнице једних према другима, итд.

Ситуација је мрачна и делује безизлазно.

Треба тражити помоћ са стране, Светска здравствена организација, УН, Уницеф, итд…

Не знам ни сâм, али верујем да нам ту можете помоћи.

Друштво је парализовано, само се прави да је све ок. То је потискивање – несуочавање са истином, која је превише болна.

Траума је превише јака и далеко превазилази капацитете свих нас и нашег друштва у целини.

Тонемо у мрак. Желео бих да верујем да је другачије, али нажалост, како ствари сада стоје, чини ми се да само идемо у још већи мрак.

У том смислу, оваква друштвено одговорна иницијатива и отворена понуда помоћи много значе.

Свакако бих волео да учествујем уживо на састанцима са вама.

Нажалост, моје здравствено стање је лоше услед операција кичми. Уколико и пропустим да будем присутан на неким од првих састанака, то ће бити само због здравствене немогућности да се крећем.“

Поводом Софијиног рођендана објавили смо неколико текстова који су бар мало померили јавност, када је реч о садржајима који недостају.

Али причати о Софији и мами и тати, породици, другарима је бесконачна прича.

Васпитање у породици и школи, често се помиње као запостављена активност и један од узрока стварања различитих облика патолошког понашања. Због тога искуство породице Негић може да буде једна од лекција здраве породичне комуникације. Миланка и Слободан су прихватили да поделимо део тог искуства.

2. мај, 2023. године Софија шаље Тати знак-поруку:

Мама Миланка (Беба)

Ово је усликано 1. маја ове године, на Ади… Ту мајицу и тај дукс је имала и 3. маја, обожавала га је, иако се распадао, то је неки Слобин стари дукс, искрзани рукави, катастрофа, носила га је стално и ја сам је разумела, јер сам обожавала поцепане старе ствари у тим годинама, али сам је једва убедила да га не обуче кад је ишла у Немачку код другарице у априлу ове године… Рекла сам јој да не долази у обзир, ионако иде сама, са аеродромском пратњом, рекла сам јој да ће је вратити са аеродрома, па смо се смејале… Разумела је шта сам хтела да јој кажем, па га ипак није обукла том приликом. Никад није много марила за гардеробу, маркиране ствари је нису занимале у животу, битно јој је само било да изражава оно што она жели, односно да се види да је „музички образована“, како би она то рекла.

Ја сама не знам о чему писати, одакле почети, и кад бих почела, не желим да се заврши… Откако се родила, чинила ми се тако нестварном за овај свет, једноставно је била нешто најдивније и најсрећније што сам упознала/видела у животу. Само гледати је, мени је стварало осећај да ми се срце пумпа као балон и само што не пукне од лепоте која преплављује..

Имала је ту неку благост у души, таленат да учини да свима око ње буде лепо, никога никад није увредила, чак и кад би њу неко повредио, није то доживљавала лично, и брзо би праштала… никада се ни на кога није наљутила… осим на своју коврџаву косу.

Волела је музику и волела је да црта. То је увек било са њом… Музику је слушала од јутра до мрака, слушалице су све време око врата, и сваки дан је умела да прави свашта од свачега и ни од чега, зато је увек код ње био хаос у соби… Пажљива и брижна, са сваког путовања би доносила ситне поклоне за брата, маму, тату, бабу, деду, ујку, пријатеље, хтела је да све ради сама, али је знала да сам увек ту, и ако нешто „запне“ да може увек да ми се обрати… Тако је и било.

Концерте нисмо ни споменули… а живела је за то… само би ми слала датуме и концерте, тако је послала и за Rammstеin 12. јула ове године у Будимпешти, па сам јој рекла да не можемо ићи јер неће бити ту, да ће бити на мору. Онда сам ја ипак отишла, она није доживела, ишла сам са мамом и татом Маре Анђелковић, такође убијене 3. маја. Ишли смо са Софијом и Маром, са њима и за њих.

Тешко ми је да причам о томе шта ми је значила, јер ми и даље значи, моје срце куца за нас две, и док сам ја жива, биће и она. Имам утисак да никада нећу прихватити ово што се десило, нити уистину поверовати да се то заиста и десило. Иако се свакодневно подсетим, неколико пута. Само је тешко, много је тешко…

Уживала је у пријатељствима која је изградила, почев од вртића… Још као мала, пуно времена је проводила са пријатељима, врло рано смо практиковали ноћења, умело је и по 6-7 другарица да спава код ње у исто време. Јер, пријатељство је чаролија. Тако је причала још откако је била мала и заљубљеник у Мој мали пони, и тај однос се временом само развијао. Ценила је оданост и била је одана до краја. Према мени је била доста отворена, поверавала ми је своје тајне, разговарале смо о њеним симпатијама, односима са другима, али ми никада не би испричала нешто што је њој поверено. Ако бих је и упитала нешто, како бих могла да упоредим, повучем неке паралеле, она би променила тему. Чувала је дете у себи, али је имала и ту неку зрелост, па тако, када би разговарала са одраслим особама, врло брзо би од самог поздрава настао разговор, права конверзација, јер је са толико поштовања приступала свакој особи. Тако су је и сви наши пријатељи много заволели, и развили неки свој, пријатељски однос са њом, независно од тога што смо јој ми породица.

Није још спознала љубав према књижевности у пуној снази, било је само пар књига које је баш волела. Литерарно јој састави нису били нешто, сама је увек тако говорила, па није волела да их пише, али јој је мисао увек била чиста и јасна.

У свему је била аутентична, и своја.

Није волела да учи предмете типа историја/географија/биологија, али је нашла свој начин и ритам да је ни то не оптерећује превише… Осим, можда, географије… Наставника је волела, јер је био у њеном „фазону“, али предмет никако.

Природне науке су јој ишле невиђено лако, никада није вежбала, све је брзо и сама разумела, ако јој нешто баш не би било јасно, питала би ме, ја бих видела на примеру задатка шта јој се није лепо „сложило“, па бих јој то разјаснила за 40 секунди. Толико је вежбала за контролне/писмене из математике, физике, хемије… Једино што је зимус вежбала мало више, то је било за такмичење из физике, јер јој се допало јако, готово фантастично брзо је разумела и повезивала, а ја сам уживала посматрајући како тај њен мозак ради… Вежбале смо заједно, није ишла на припреме, није ни знала да су организоване, па је ипак прошла најбоље на општинском такмичењу у својој школи, наставница физике се изненадила и питала нас одакле се она створила. Била је одушевљена и направиле су план како ће се спремати за републичко такмичење у осмом разреду. Софији се то јако допало, још кад је чула да се добијају додатни поени, рекла ми је, супер, па онда ме баш брига, могу да имам и 2 из географије. Јер је била сигурна да ће узети неку награду, толико је заволела физику и уживала да ради задатке, као да је игрица… А и да није, допало ми се што је нашла свој начин, јер нисам желела да се нервира због оцена.

Волела је и да игра игрице, и била је одлична, правила је супер светове у Минецрафт-у, тако се и здружила са дечацима кад је била корона, и сви су је стално звали да игра са њима, јер је била и прави тимски играч. Играла је и са својим татом и његовим пријатељима, и они су стално говорили Слоби да позове Софију у игру и говорили како она једина капира суштину и како је једини прави тимски играч, а има фантастичне идеје и супер се сналази. Чак би рекли да највише воле да играју са њом.

Обожавала је и друштвене игре, играле смо их много, по готово фер правилима још откако је била јако мала, да би научила и да губи и да поштује другог. Већ са 7-8 година би умела да нас потпуно поштено побеђује. И онда би била тако поносна. Од игара смо кренуле са Рециклажом, затим игра Лавиринт, Меморија, Миа и ја, Схапе уп, карте типа Уно, једна блесава игра картама звана Стрес, коју смо нас две посебно обожавале (волео је и ујко, али није могао никако Софију да победи), а у последњих 3-4 године Катан је доминирао.

Све ју је некако занимало и било је лако уживати у времену проведеном са њом, које је било најдрагоценије време у мом животу. Једноставно, кад се она појави, оплемени цео простор и све људе који се ту налазе.

Волела је мнооогоо да једе, уживала је у сваком оброку, увек јој је то било више од прехрањивања. Као мала је јела 7 пута дневно, од чега обавезно 2 ручка, и то обавезно кувана, волела је све оно што деца баш и не воле, боранију, грашак, пасуљ, сочиво, гулаш, паприкаш, буквално све осим морских плодова и сушија, то једино није била опција. Волела је и јунк food да се разумемо, али је у марту ове године решила да се здраво храни, нашла јеловник и придржавала се истог са таквом снагом воље коју нема нико ни од одраслих људи које познајем. Ишла је на тренинге код личног тренера 3 пута недељно, пре подне или увече, сама превозом до Сајма, па узме оброк, навије сат да устане, одради школу, све сама и све готово савршено. Ишла је и два пута недељно на тенис, у Омладински тениски клуб, па ако је поподне у школи те недеље, онда понесе рекет са собом у школу, и оде са другарима аутобусом право на тренинг после школе, да се ја не „мучим“ да је возим, тако би рекла…

Омлет са спанаћем и печена паприка. Сама спремила. Обожавала.

Ова слика је са овогодишњег скијања. Тата није ишао ове године због проблема са кичмом, па је ишла са мном, малим братом и баком. Имала је одличну технику, већ годинама нисам могла да јој парирам, али би она пристајала на лакше стазе да бисмо то мало времена скијале заједно. Ујутру је сама устајала, спремила доручак, спаковала ужину за стазу, и одшетала се 1км до гондоле, како би могла да се укрца чим стазе прораде. И скијала би до самог затварања. Увече, иако уморна, спустила се са мном до Јуниора да ми прави друштво, док је њен мали брат у играоници. Понела је своје ЛОТР карте, играле смо мало Стрес.

…

Мислим да је суштина родитељства у разумевању детета и његових брига, проблема, без обзира како нам банално изгледали. Детету је сваки његов проблем велики и страшан, и не помаже да им каземо само да су то глупости, него да их саслушамо, пробамо да разумемо, испричамо нешто из свог личног искуства у тим или сличним сутуацијама и понудимо излаз, решење, или макар обећање да ће се то нешто променити, или да ће неке бриге проћи… На том неком плану, њима треба пријатељ, а не само правила.

Деци треба пружити руку пријатељства, разумевања, подршке на емоционалном и сваком другом плану. Наравно да правила треба да постоје и да треба децу и да васпитавамо и научимо много чему. Али опет мислим да су љубав, разумевање и подршка кључ свега.

…

Тата са великим Т

Софијин и мој однос је био дубок и заснован на томе да сам се увек трудио да је васпитавам снагом доброг примера. Нисам баш увек успевао, али већином јесам. Ако бих ја правио кромпир паприкаш за нас, нисам никада тражио да ми она помаже, већ бих то узео са задовољством да урадим сâм. После неколико пута, Софија би сама дошла и питала да ли и она може да помогне. Тако смо природно развили навику да заједно учествујемо у, на пример, припремању кромпир паприкаша. Тако је било и за многе друге ствари. Никада је нисам цимао да ми помаже тако што пере судове за собом. Увек бих ја то узео да урадим, и није ми било тешко. Када сам се вратио са прве и са друге операције кичме (5. август 2022. и 5. октобар 2022.) она ме је сачекала у нашем стану на Цераку, а сви судови у кући били би опрани и наређани на једну велику гомилу насред кухињског стола, као што сам и ја радио. Била је са мном у мојим најтежим тренуцима живота и све то зрело поднела и помагала ми да устанем са патоса кад бих у шест ујутро пао док сам кретао ка wc-u.

Наше главно уживање је био одлазак на скијање, ту смо били невероватан тандем. Кретали би рано из Београда, још исти дан у 13х били на стази, (Софија је имала сертификат напредног нивоа скијања, и освојила је на трци задовољства, која се организује сваке године са свим учесницима школе скијања, сребро, 0.5 секунди спорија од девојке која тренира скијање 11 година).

По повратку у хотел играли би стони тенис, или минецрафт, или једноставно слушали музику, или чак програмирали у програму који служи за учење програмирања СНАП. Једном смо уз помоћ нашег искусног пријатеља програмера успели да испрограмирамо програм који се зове правилни многоугао – унесете дужину странице и број углова и програм вам исцрта такав правилни многоугао. После је у том истом програму радила у школи и, наравно, то јој је било уживање. Нема места у једном mail-u да вам пренесем цео наш заједнички живот, али рећи ћу вам само још толико да се не кајем што нисам проводио више времена са њом, јер јесам. Не кајем се што сам викао, јер нисам, добро јесам понекад. Не кајем се што јој нисам поклонио више љубави јер јесам, волео сам је толико дубоко и искрено и она је то знала. Поменуо сам вам да је отац формално звање, а да се титула тате стиче. Е па за њу, ја сам био тата са великим Т. Онолико колико је наша љубав дубока, толико је моја туга велика. Изгубио сам ћерку, пријатеља, најбољег ортака за скијање, најпаметније и најбоље створење које сам икада упознао.

Све те лепоте односа долазе, пре свега, од љубави између мене и Миланке и способности да превазиђемо разне тешкоће и изазове у међуљудском односу. Миланка остаје нешто свето у мом животу и само њено постојање ме увек подсећа на Софију, у њој видим Софијину памет, доброту, оданост, можда моју упорност, храброст. Са одласком Софије, много тога што је она сама стварала од материјала који смо ми нудили, изгубљено је заувек.

Искрено ваш Слободан

Пуно коментара на приче о Софији и поруке „потресно и дивно“, „болно али и лековито“ или као што је то рекао Беким Фехмиу за свој живот „блиставо и страшно“.

Морамо причати приче о нашим јунакињама и јунацима којима је сурово прекинут живот у настајању. Морамо учити из њиховог краткотрајног али пуног живота. Сачувати сећање на доброту, племенитост, ведрину, емпатију, креативност и љубав. Да бисмо и сами попримили понешто од свега тога. Да бисмо бар мало преузели од туге родитеља, јер њихов губитак је и наш. Због тога само тим дељењем, можемо учинити да животи деце и Драгана буду инспирација да свет око нас постане бар мало бољи. И да се бар мало смањи насиље у друштву.

Драги Веране, хвала вам пуно на свему. Има племенитости у вашем срцу, моћи да двоје несрећних обележе дан рођења своје дивне ћерке које више нема је свакако нешто на шта можете бити поносни. Велики поздрав свима који помажу и учествују, хвала вам на несебично поклоњеном времену и искрености.

Слободан и Миланка

Kurir.rs/javniservis.net