БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ТЕМЕРИН Злата и Карољ, НЕПРАВЕДНО ЗАБОРАВЉЕНИ војвођански Пабло Пикасо и Дора Мар (ФОТО)

Тик до цркве је фудбалски терен а испред њега споменик страдалима у ратовима после 17.08.1990. Ту се налазе чак 52 имена. До тог споменика је и онај посвећен палима у НОБ-у. Идемо даље Новосадском улицом, нижу се лепо одржаване старе куће као и оне потпуно запуштене; Ватрогасни дом...

У центру места у малом парку налази се бетонска структура на којој на српском и мађарском језику пише "Споменик Слободе". Овог лета споменик је опран и "пескиран" под великим притиском како би се белом камену вратио стари сјај. Било је предлога да се у склопу реконструкције парка испред општинске администрације споменик чак и измести, али је од тога на срећу одустало.

Са друге стране улице налази се Галерија Културног центра Темерина који носи име Лукијана Мушицког, српског епископа, писца и песника који је 1777. рођен управо у овом месту.

Крај лепо уређеног врта виориле су се четири заставе: Темерина, мађарске националне заједнице, Републике Србије и традиционална застава АП Војводине. Испод застава налази се и споменик "Девојка која се чешља" Кароља Барањија, светски познатог вајара чији се легат налази неколико метара даље. Скулптура из 1970. овде је постављена 2009. а табла испод ње је двојезична…

Улазим у мали галеријски простор поред Цркве Свете Розалије у којем се налази вредна Збирка дела Злате и Кароља Барањија. Ту ме чека Зоран Говедарица из Туристичке организације Општине Темерин, који ме је упознао са фасцинантним а неправедно заборављеним опусом овог ванредно талентованог уметничког и брачног пара. До те мере су заборављени да је на интернету готово немогуће пронаћи једну њихову заједничку фотографију. Међутим, када чујете шта су све радили и које од препознатљивих скулптура у јавном простору су њихово дело - схватите да је овом брачном пару у данашњем времену учињена велика неправда.

Злата Марков Барањи и Карољ Барањи били су међу пионирима вајарства и керамике у Војводини. Злата Марков у монографији свог супруга Кароља Барањија бележи бројне податке из њиховог живота током предратних година, а у каснијим новинским интервјуима такође помиње још занимљивих чињеница о себи, супругу и сада већ митском породичном атељеу на новосадском Телепу, у Вршачкој 25.

Карољ Барањи рођен је у Новом Саду 1894. а осмогодишњу школу завршио у Сремским Карловцима. Гимназију је похађао у Новом Саду а матурирао у Врбасу. Прве поуке из сликарства је добио од Јожефа Пехана и Шандора Олаха. После гимназије студирао је на Филозофском факултету у Будимпешти до почетка Првог светског рата, када прекида студије и враћа се у Врбас. Већ опредељен за ликовну уметност, убрзо одлази у Минхен (1917) и учи код сликара Петера Корде. Две године касније прве сликарске радове излаже на изложби у Будимпешти, где поново долази 1922. да би учио вајарство код Бела Фаркаш Панкотаија.

Током наредне године окупља више војвођанских уметника у неформално удружење и са њима излаже у неколико градова Војводине. Удружење се, међутим, убрзо распада, а Барањи одлази у Париз где ради у атељеу француског архитекте и вајара Камила Жарниеа (1923-1925). Поред скулптуре, Барањи се паралелно бави и керамиком. Са Иваном Табаковићем израдио је керамичке паное које су на изложби у Паризу освојиле Гранд Приџ (1937). Послератне скулптуре Барањи је изводио у камену, дрвету, шамоту и гвожђу а неке од њих су изложене у парковском простору око Палићког језера. Његова керамичка дела камерног карактера налазе се у Народном музеју у Зрењанину и Градском музеју у Суботици.

Злата Марков Барањи рођена је 1906. године у Житишту у Банату.  Рано је остала без родитеља, а врло брзо и без сестара, али јој солидна породична финансијска ситуација обезбеђује редовно школовање. Прво у интернату у Букурешту да би потом основну и средњу школу завршила у Великом Бечкереку (Зрењанину). Школовање је наставила у Темишвару и Бечу где је учила сликарство, музику и језике. После упознавања са својим будућим супругом Карољем Барањијем, дописивања док је још боравио у Паризу, интензивних контаката а потом и венчања (1925), од њега је учила вајарство. Злату су у некој врсти породичног атељеа у Будимпешти још подучавали и Карољеви пријатељи уметници Ференц Међаши и Бела Фаркаш Панкотаи. У Нови Сад брачни пар Барањи се коначно пресељава 1931. купивши виноград на периферији града да би могли сазидати керамичку пећ, јер се у то време, по Златиним речима, од скулптуре није могло живети.

Као и остали становници Новог Сада, и Барањијеви су тих година пред други велики рат живели у великој егзистенцијалној неизвесности. У периоду 1935-1940, иако су већ били релативно етаблирани уметници, повремено су обављали и уметничко-занатске послове. У априлу 1940. приликом великих поплава у Војводини и Новом Саду, Дунав је однео њихову кућу са атељеом на Телепу, заједно са свим скулптурама, макетама, одливцима, керамиком, алатом и свиме оним што чини један уметничко-занатски атеље са радионицом. Мада су током рата успели да поново из пепела подигну ту стару кућу са радионицом и да је оспособе за нормалан живот и рад, 6. септембра 1944. у савезничком бомбардовању Новог Сада, Барањијеви поново остају без крова над главом …

У Новом Саду током рата Карољ улази у "Удружење уметника Јужних крајева", које у време мађарске окупације организује изложбе (Нови Сад, Будимпешта, Палић, Сегедин). Вероватно је због тога по ослобођењу 1944. био третиран као "издајник", те је депортован у затвор у Фочи. По записима његове супруге, Карољ се потом 1946. обрео у Мађарској. До поновног повратка у Нови Сад 1958. предавао је анатомију, вајање и керамику у уметничким и занатским школама у Чонграду и Сегедину, а био је активан и у Мађарском удружењу уметника.

О томе колико се често и где се све срећете са радовима ових чувених уметника читајте наредне недеље у “Дневнику”.

Роберт Чобан