МИЛЕ ОРЕЉ ИЗ ЖИТИШТА ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ ВУНОВЛАЧАРА У ВОЈВОДИНИ „Лако смо се одрекли природног квалитета”
ЖИТИШТЕ: Миле Орељ из Житишта један је од последњих вуновлачара у Војводини. До пре неколико деценија, занатлија који дрндају вуну било је у готово сваком месту, јер је вуна била на цени. Од ње су се правили јоргани, душеци, штофови, од ње су се штрикали одевни предмети, као што су чарапе, yеmpеri, капе, шалови... Данас се вуна, кад се овце ошишају, или баца или продаје будзашто. Никоме више не треба, јер живимо у свету пластике, најлона и синтетике.
- Бебу већ у породилишту увију у синтетику, шта друго да вам кажем - прича Миле Орељ и тврди да су нам вештачки материјали наметнути, иако смо и даље свесни предности и благодети оних природних. Али, маркетинг чуда чини.
Миле је, све док фабрика није престала са производњом, радио као инжењер у Индустрији тепиха „Пролетер“ из Зрењанина. Вуна је, наглашава он, његов живот.
- Ова машина на којој радим зове се вуновлачара. На њој се, баш како јој име каже, вуна ваља, са ње се одстрањују примесе и биљна влакна. Састоји се од ваљака, који имају различите функције. Ти ваљци се зову радне тачке. На првом се убачена вуна дели на два прамена, па редом раздваја, до ваљка који се зове гребенар, на ком се вуна чешља. Могао бих да вам одржим читаво предавање али, ето, од прамена на крају изађе табла чисте вуне. Од ње се даље праве душеци, јоргани, а ако је вуна посебно квалитетно и танко издрндана, може и да се упреде и од ње даље праве одевни предмети. Вуна је природан и јако квалитетан материјал. Ваљао сам и вуну која је имала 50 година, а била је одличног квалитета - прича Орељ.
Жали и данас што смо се тако лако одрекли текстилне индустрије, која је, како каже, производила штофове можда и најквалитетније на свету.
- Уништене су фабрике, а имали смо развијену индустрију памука, штофова и тепиха. Штофаре су биле индустријски гиганти. На пример, она у Кули, па Београдски памучни комбинат, па штофаре у Параћину, Лесковцу, Вучју... У Грделици се производио одличан штоф, јер је то место имало природну меку воду, која је идеална за прераду. О теписима да не причам - набраја Миле.
Сад нам се, додаје наш саговорник, враћа свест о природним материјалима, али yaba, кад је комплетан машински парк уништен. Он каже и да ће радити вуновлачарски посао докле год га здравље буде служило. Волео би и да неког младог научи основама овог племенитог заната, али каже да нема илузије да младе то интересује. И зато ће оваца на овим просторима бити све мање, а њихова вуна завршаваће на отпаду.
Ж. Балабан
