Као да се нису ни растајали СУСРЕТ КОШАРКАШИЦА И ТРЕНЕРА РАТГЕБЕРА НАКОН ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ
Некоме две секудне могу да промене живот, а некоме то не могу ни три деценије. То најбоље потврђује сусрет кошаркашког стручњака Ладилслава Лацике Ратгебера и његових седам кошаркашица Војводина Лутрије, с којима је пре нешто више од три деценије освојио вицешанпионску титулу СФР Југославије у кадетској конкуренцији.
Подсећамо, две секудне пре краја меча с Монт монтажом из Загреба, Дејана Цвјетан погодила је за 70:68 и док су Новосађанке на гомили „славиле титулу“, на паркету Спенса пред егтзалтираном публиком на препуним трибинама, судије су сигнализирале да је до краја утакмице преостало још две секунде.
У том временском теснацу Загрепчанке су успеле да изједначе и да потом у продужетку добију утакмицу. Новосађанке су на крају биле друге у држави која је тада бројала 22 милиона становника, а неке од њих, попут Слободанке Тувић, досегле су касније и до америчке професионалне лиге!
Лацика Ратгебер, данас више него признато име у свету женске кошарке, иницирао је овај скуп, на којем је, од 12, окупио седам кошаркашица на Петроварадинској тврђави. Четири сата протекла су за тили час, а Маја Калуђеровић, Маријана Врачар, Слободанка Тувић, Маја Шарик, Милена Галоња, Дејана Цвјетан и Симонида Вујасиновић и после три деценије потписале су девизу којом су једни друге учинили поносним: „Да буду вредне као рудари, послушне као војници, а да се понашају као принцезе.“
Вече препуно емоција, у којем су успомене сустизале једна другу, учинило је привид да се ова екипа са својим тренером никада није ни растала. Ако је у овој вечери неко и имао за нечим да зажали, онда су то свакако (не)оправдано изостале Ивана Седеј, Смиља Болић, Лидија Смирнов, Мила Бачлић и Татјана Митрић, од којих се очекује да пропуштено надокнаде следеће године, у исто време и, вероватно, на истом месту.
С. Савић