КУЋА ХЕРОИНЕ Милунке Савић у Степановићеву у новом руху
Почетком двадесетих година прошлог века хероина Балканских и Првог светског рата Милунка Савић од државе је, за заслуге, добила имање у Степановићеву, које се налази у улици која по њој данас носи име.
На том поседу подигла је кућу и заједно са сестром обрађивала земљу, док, у потрази за бољим животом, с децом није отишла у Београд, где је 1973. године и преминула у 81. години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, а 40 година касније, 2013. године, њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана.
По подацима Катастра, приземна кућа у Улици Милунке Савић 4 у приватном је власништву и има статус prеthodnе заштите, што значи да су радови могући само уз консултације и услове надлежног Завода за заштиту споменика културе.
- На кући, у којој је живела Милунка Савић у Степановићеву, 2014. године постављена је спомен-табла, а објекат је пре две године и обновљен и за то је издвојено око 2,9 милиона динара - подсетио је директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада Синиша Јокић. - То је подразумевало грађевинско-занатске и конзерваторско-рестаураторске радове на фасадама и крову, као и замену столарије, лимарије, као и израду уличне ограде.
Најстарије дете Данице и Раденка, Милунка Савић рођена је 1890. или 1892. године, како је наведено у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривица код Јошаничке Бање у Рашкој. Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Радећи на скромном сеоском имању од детињства је, како би се одбранила од вукова и других животиња, научила да користи очево оружје.
Насељавање добровољачке колоније Маријин мајур код Новог Сада почело је 1919. године, а тај назив задржао се до 1927, када су оснивачи, солунски добровољци, насеље назвали Степановићево, по команданту већине тадашњих насељеника Степи Степановићу. У Маријин мајур - Степановићево, насељена су четири носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, али и других признања: Милунка Савић, Милош Т. Вучић - Вујнић, Дмитар Б. Јерковић и Аћим Радишић.
Одсечене косе и прекривених груди Милунка се, да би заштитила брата од мобилизације, као Милун Савић 1912. године прикључује војсци. Преобучена у мушкарца, након борби у Првом балканском рату, са Дринском дивизијом учествује и у Другом. Готово годину дана од приступања војсци, догађа се оно од чега је стрепела - у бици на Брегалници бива рањена и болничко особље открива њен пол. Без обзира на то што је откривено да је жена, због исказане храбрости у Балканским ратовима, добија чин каплара. Истакавши се као добар војник у Првом светском рату учествује без маски под правим именом Милунка Савић и придружује се елитном Гвозденом пуку. Трудила да свој пук, како га је називала, „гвоздењака“ не обрука и у томе је вештим руковањем оружјем и успела. Била је једина жена бомбаш у српској војсци, а за успехе у Колубарској бици, добија први од укупно шест ордена за храброст - Орден Карађорђеве звезде. Одликовања недостижна многим војницима добила је као изузетно прецизан бомбаш и успешан јуришник, а касније и командант. Говорила је да заробљене војнике није убијала, јер се борила за живот, а не за убијање непријатеља.
Повреде главе задобила је у јесен 1915. године у Македонији, али се и тако повређена повлачила преко Албаније. Након неколико месеци лечења на Крфу, враћа се на Солунски фронт учествује у биткама.
Савезнички војници и војсковође дивили су јој се због неизмерне храбрости, а 1918. године Врховна команда свих војски Антанте писмено је похвалила јунаштво нареднице Милунке Савић. Похвале нису изостале ни од швајцарског форензичара Арчибалда Рајса, адмирала Емила Гепрата, комаданта Француске војске у Тунису и градоначелника Туниса, као и генерала Франша д’Епереа, комаданта Солунског фронта.
Након рата и формирање нове државе Краљевине СХС Милунка са војном службом борави у Мостару, где упознаје Вељка Глигоровића за ког се убрзо удаје. Након демобилизације, 1920. године, као војни ветеран и Солунац добија од државе имање од осам јутара у Степановићеву, а 1924. рађа кћерку Милену. Брак са Вељком није потрајао, те се Милунка, с децом, коју је у међувремену усвојила, сели у Београд у ком остаје радећи тешке физичке послове. Хероина Балканских ратова и Првог светског, Милунка је жена с највише одликовања, али је, без обзира на велике заслуге, већи део свог живота провела радећи тешке физичке послове. Рањавана је чак девет пута и Французи су је због велике храбрости прозвали „српска Јованка Орлеанка”. Општи утисак је да су жену невероватне храбрости, чак два пута одликовану орденом Легије части и једину жену на свету с француским орденом Ратни крст с палмом, њени сународници заборавили. Инте-
ресантан је податак да је, иако занемарена, Милунка одбила понуду да се пресели у Француску и ту добије војну пензију, те остала да живи у Београду. Током година је ишколовала и одгајила тридесеторо деце, коју је из свог родног села довела.
н Јована Вукашиновић
Фото: Архива „Дневника“