KUĆA HEROINE Milunke Savić u Stepanovićevu u novom ruhu

Na tom posedu podigla je kuću i zajedno sa sestrom obrađivala zemlju, dok, u potrazi za boljim životom, s decom nije otišla u Beograd, gde je 1973. godine i preminula u 81. godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a 40 godina kasnije, 2013. godine, njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana.

Po podacima Katastra, prizemna kuća u Ulici Milunke Savić 4 u privatnom je vlasništvu i ima status prethodne zaštite, što znači da su radovi mogući samo uz konsultacije i uslove nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. 

- Na kući, u kojoj je živela Milunka Savić u Stepanovićevu, 2014. godine postavljena je spomen-tabla, a objekat je pre dve godine i obnovljen i za to je izdvojeno oko 2,9 miliona dinara - podsetio je direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada Siniša Jokić. - To je podrazumevalo građevinsko-zanatske i konzervatorsko-restauratorske radove na fasadama i krovu, kao i zamenu stolarije, limarije, kao i izradu ulične ograde. 

Najstarije dete Danice i Radenka, Milunka Savić rođena je 1890. ili 1892. godine, kako je navedeno u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, u selu Koprivica kod Jošaničke Banje u Raškoj. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Radeći na skromnom seoskom imanju od detinjstva je, kako bi se odbranila od vukova i drugih životinja, naučila da koristi očevo oružje. 

Naseljavanje dobrovoljačke kolonije Marijin majur kod Novog Sada počelo je 1919. godine, a taj naziv zadržao se do 1927, kada su osnivači, solunski dobrovoljci, naselje nazvali Stepanovićevo, po komandantu većine tadašnjih naseljenika Stepi Stepanoviću. U Marijin majur - Stepanovićevo, naseljena  su četiri nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, ali i drugih priznanja: Milunka Savić, Miloš T. Vučić - Vujnić, Dmitar B. Jerković i Aćim Radišić.

Odsečene kose i prekrivenih grudi Milunka se, da bi zaštitila brata od mobilizacije, kao Milun Savić 1912. godine priključuje vojsci. Preobučena u muškarca, nakon borbi u Prvom balkanskom ratu, sa Drinskom divizijom učestvuje i u Drugom. Gotovo godinu dana od pristupanja vojsci, događa se ono od čega je strepela - u bici na Bregalnici biva ranjena i bolničko osoblje otkriva njen pol. Bez obzira na to što je otkriveno da je žena, zbog iskazane hrabrosti u Balkanskim ratovima, dobija čin kaplara. Istakavši se kao dobar vojnik u Prvom svetskom ratu učestvuje bez maski pod pravim imenom Milunka Savić i pridružuje se elitnom Gvozdenom puku. Trudila da svoj puk, kako ga je nazivala, „gvozdenjaka“ ne obruka i u tome je veštim rukovanjem oružjem i uspela. Bila je jedina žena bombaš u srpskoj vojsci, a za uspehe u Kolubarskoj bici, dobija prvi od ukupno šest ordena za hrabrost - Orden Karađorđeve zvezde. Odlikovanja nedostižna mnogim vojnicima dobila je kao izuzetno precizan bombaš i uspešan jurišnik, a kasnije i komandant. Govorila je da zarobljene vojnike nije ubijala, jer se borila za život, a ne za ubijanje neprijatelja. 

Povrede glave zadobila je u jesen 1915. godine u Makedoniji, ali se i tako povređena povlačila preko Albanije. Nakon nekoliko meseci lečenja na Krfu, vraća se na Solunski front učestvuje u bitkama. 

Saveznički vojnici i vojskovođe divili su joj se zbog neizmerne hrabrosti, a 1918. godine Vrhovna komanda svih vojski Antante pismeno je pohvalila junaštvo narednice Milunke Savić. Pohvale nisu izostale ni od švajcarskog forenzičara Arčibalda Rajsa, admirala Emila Geprata, komadanta Francuske vojske u Tunisu i gradonačelnika Tunisa, kao i generala Franša d’Eperea, komadanta Solunskog fronta.

Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS Milunka sa vojnom službom boravi u Mostaru, gde upoznaje Veljka Gligorovića za kog se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, kao vojni veteran i Solunac dobija od države imanje od osam jutara u Stepanovićevu, a 1924. rađa kćerku Milenu. Brak sa Veljkom nije potrajao, te se Milunka, s decom, koju je u međuvremenu usvojila, seli u Beograd u kom ostaje radeći teške fizičke poslove.  Heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog, Milunka je žena s najviše odlikovanja, ali je, bez obzira na velike zasluge, veći deo svog života provela radeći teške fizičke poslove. Ranjavana je čak devet puta i Francuzi su je zbog velike hrabrosti prozvali „srpska Jovanka Orleanka”. Opšti utisak je da su ženu neverovatne hrabrosti, čak dva puta odlikovanu ordenom Legije časti i jedinu ženu na svetu s francuskim ordenom Ratni krst s palmom, njeni sunarodnici zaboravili. Inte-

resantan je podatak da je, iako zanemarena, Milunka odbila ponudu da se preseli u Francusku i tu dobije vojnu penziju, te ostala da živi u Beogradu. Tokom godina je iškolovala i odgajila tridesetoro dece, koju je iz svog rodnog sela dovela. 

n Jovana Vukašinović

Foto: Arhiva „Dnevnika“