Отварање одељења за бригу о најтежим болесницима у Новом Саду отворило питање: Кад ће ковид болнице и другде да се преименују у палијативне

То би значило да коначно крећемо у корак са светом јер је много пацијената који имају неизлечиве и тешке дијагнозе, а који су и сами, као и њихове породице, на мукама у тим најтежим последњим данима живота. Исто се очекују од ковид болница Батајница и Крушевац, али још не знамо да ли ће баш тако и кад бити. А ове три болнице, иначе, имају укупно око 2.000 кревета.

Директорка УКЦ Војводине проф. др Едита Стокић навела је да је Војводина први пут добила овакав вид здравствене заштите, који ће обављати преко интернистичких служби.

- Палијативно збрињавање не значи само пружање здравствених услуга, него се пацијентима омогућава да с породицом у тешким тренуцима, када се лече од хроничних и неизлечивих болести, имају што боље услове - истакла је проф. Стокић и додала да ће, поред 50 кревета за пацијенте, бити обезбеђене и просторије за помоћ породицама.

Бројке

20.000 пацијената премине од малигних болести у Србији

30.000 новооболелих онколошких пацијената у Србији сваке године

16.000 пацијената и њихових породица има потребу за палијативним збрињавањем

33,4 % умире у болницама

Са око 500 кревета ковид болница Крушевац празна је од почетка маја. Међутим, решења још нема. Уз то, око 500 стално запослених је практично без упослења.

- Ковид болница у Крушевцу ће припасти Општој болници у Крушевцу, а Министарство здравља ће одредити како ће се користити зграда. Очекује се уредба Владе Србије о промени намене и о распоређивању постојећих кадрова, а ту је више од 100 лекара и више од 300 сестара - каже за Курир проф. др Зоран Перишић, директор УКЦ Ниш, под чијом ингеренцијом је још ова болница.

Највећа је, свакако, Батајница, с око 1.000 постеља, а последњег пацијента је испратила почетком јуна. Министарка здравља проф. др Даница Грујичић раније је изјавила за Курир да би можда и до краја године могло 150 кревета да се спреми за палијативну негу, пошто се реконструише и направе двокреветне собе с купатилом:

- Али не може да се претвори у старачки дом. Alchajmеri, нажалост, неће моћи да леже тамо, већ они у терминалној фази болести, да не би умирали у кући. Велики је број људи којима је потребно продужено болничко лечење.

Карике у ланцу палијативног збрињавања

1. специјализоване службе за збрињавање у кући које би требало да буду ангажоване у кућној нези;

2. специјализовани хоспис дневни центри - пацијенти који су стабилни и мобилни, доброг општег стања и желе у неки боравак док су чланови породице на послу (могу бити независне услуге или у болницама);

3. хоспис као високоспецијализована установа за палијативно збрињавање - обједињује и стационарно и кућно збрињавање, сместе људе, али и их и испрате кући кад их мало стабилизују па им помажу код куће, а чланови породице имају подршку у процесу туговања;

4. специјализована болничка одељења, попут овог у Мишелуку;

5. специјализоване амбуланте (могу бити саставни део дома здравља или болнице) - ти пацијенти не одлазе код лекара опште праксе;

6. специјализовано-консултативни тимови за палијативно збрињавање који могу да раде у болници, да обилазе пацијенте по одељењима, али и у домовима за старе, затворима, прихватилиштима за бескућнике;

Палијативно збрињавање, толико потребно Србији, не значи, насупрот увреженом мишљењу, умирање људи у болницама специјализованим за то. Мијодраг Богићевић, заменик директора Центра за палијативно збрињавање Белхоспис, прве специјализоване добротворне организације за ту сврху у нас која помаже онколошким пацијентима, али однедавно и деци тешких дијагноза, истиче да је суштина збринути те људе системски, ако је могуће у кући, а затим, ако мора, у болници или ако искључиво желе тамо да премину.

- Добро је што добијамо и специјализоване делове болница за палијативно збрињавање. И заиста, има људи које није могуће и због медицинских разлога збринути у властитом дому или породица не може 24 сата дневно да брине о њима из разних разлога, који могу бити финансијски, организациони. Али болничко збрињавање треба да буде само једна од карика у ланцу, како је то стандард у Европи и развијеном свету. Палијативно збрињавање подразумева контролу симптома болести (бол, гушење, мучнина, повраћање, слабост...), не излечење, пружање психосоцијалне и духовне подршке, па и породици, којој се помаже и током процеса туговања након смрти блиске особе - каже за Курир Богићевић и додаје да је неопходан холистички мултидисциплинарни приступ.

Хосписи по стандардима европске асоцијације треба да имају осам до 12 кревета за палијативно збрињавање због броја едукованог квалитетног кадра који би ту радио. У Србији, напомиње Богићевић, има свега 15 специјалиста палијативне медицине. Иначе, палијативна медицина је на списку дефицитарних специјализација Министарства здравља.

Пацијенти којима помажу, а имају их 50 до 70 месечно у Београду, свесни су какав је исход. Али ако се има простора и времена, ако се не јаве сувише касно у завршној фази болести, када им је остало две-три недеље живота, и пацијент и породица се могу припремити за оно што следи.

- Уз психолошку и социјалну подршку, имају контролу нас преосталим временом, да ураде недовршене ствари, као, на пример, да среде неке папире, заврше књигу, направе видео, неке људе моле за опрост. Важно је и да се породица припреми за то - истиче Богићевић и додаје да 90 одсто тих пацијената жели да умре код куће.

У болници и деца с тешким дијагнозама

Белхоспис, од пре годину и по дана, помаже и деци с тешким дијагнозама и тренутно их је око 20.

- То су ретке и неуролошке дијагнозе. Помажемо и породицама двоје деце лептира, где је нега изузетно захтевна - каже Богићевић.

Палијатвно збрињавање, истиче Богићевић, не односи се само на онколошке пацијенте.

- Подразумева све тешке неуролошке болести од мултипле склерозе, Alchajmеra, деменције. И то је у порасту у развијеној Европи, где све више људи оболева од њих јер је животни век дужи. Збрињавање тих пацијената је захтевније од збрињавања онколошких - каже Богићевић.

Курир