РИЈАЛИТИ У ЦЕН­ТРУ НО­ВОГ СА­ДА Камере нас прате по сваком кораку

Од не­ка­да­шње згра­де и де­се­то­спрат­ни­це „Днев­ни­ка”, па до но­вих про­сто­ри­ја на­шег ли­ста на Бу­ле­ва­ру Ми­хај­ла Пу­пи­на, по­ста­вље­но је ви­ше од 95 ка­ме­ра са­мо са спољ­не стра­не, ко­је се на­ла­зе на вид­ном ме­сту при ула­зу у ско­ро сва­ки обје­кат. На тој ру­ти, ма­ле и ве­ли­ке на­пра­ве за сни­ма­ње мо­гу се нај­пре уочи­ти код Фу­то­шке пи­ја­це, за­тим ис­пред Си­на­го­ге, као и из­ван и уну­тар не­ко­ли­ко ба­на­ка са де­сне стра­не Бу­ле­ва­ра Ми­хај­ла Пу­пи­на.

Во­за­чи као лут­ке са сни­мље­них рас­кр­сни­ца

На углу код тр­жног цен­тра „Про­ме­на­де”, као и на рас­кр­сни­ци код Хлад­ња­че, на са­мом из­ла­зу из Но­вог Са­да, од ове го­ди­не су по­ста­вље­не но­ве ка­ме­ре, ко­је у слу­ча­ју са­о­бра­ћај­них пре­кр­ша­ја, по­пут бр­зе во­жње или пре­ла­ска на цр­ве­но све­тло, бе­ле­же ре­ги­стар­ске та­бли­це мо­тор­них во­зи­ла, а си­стем их ди­рект­но по­ве­зу­је са вла­сни­ком, од­но­сно во­за­чем, ко­ји је на­пра­вио би­ло ко­ји пре­кр­шај. Та­кве си­гур­но­сне ка­ме­ре, пре све­га, по­ста­вље­не су због без­бед­но­сти свих гра­ђа­на, ко­ји су се већ одав­но на­ви­кли за ова­кав вид про­ве­ре ста­ња у са­о­бра­ћа­ју, ка­ко на рас­кр­сни­ца­ма при­ли­ком пре­ла­ска пе­шач­ког пре­ла­за, та­ко и на оста­лим про­мет­ним ули­ца­ма.

Сни­ма­ње рас­кр­сни­ца уоп­ште ни­је но­ви­на, ка­да је реч о ули­ца­ма у Но­вом Са­ду, па се та­ко про­це­њу­је да на јав­ним ме­сти­ма, од­но­сно кључ­ним ло­ка­ци­ја­ма у Срп­ској Ати­ни, укуп­но по­сто­ји ви­ше од 2.500 си­гур­но­сних ка­ме­ра. Још от­ка­да је по­кре­нут про­је­кат „Но­ви Сад - без­бе­дан град” са­да већ дав­не 2009. го­ди­не, Јав­но ко­му­нал­но пред­у­зе­ће „Ин­фор­ма­ти­ка” по­кри­ва­ло је го­то­во све шко­ле, вр­ти­ће и мно­ге јав­не уста­но­ве са чак 800 ка­ме­ра ши­ром гра­да, а ка­да се њи­ма при­кљу­че оне за ко­је је над­ле­жно Ми­ни­стар­ство уну­тра­шњих по­сло­ва, мо­же­мо са­мо да за­кљу­чи­мо да је тај број знат­но ве­ћи.

У уло­зи сво­је­вр­сног Ве­ли­ког бра­та са­да се на­ла­зе и вла­сни­ци го­то­во свих фир­ми и ма­лих пред­у­зе­ћа са обе стра­не Је­вреј­ске ули­це, па је та­ко пул­то­ве и ула­зе обез­бе­ди­ло не­ко­ли­ко уго­сти­тељ­ских обје­ка­та по­пут ка­фи­ћа, пи­це­ри­ја и про­дав­ни­ца бр­зе хра­не, али и је­дан хо­тел на углу са Га­је­вом ули­цом. Са ле­ве стра­не Је­вреј­ске ули­це мо­же се при­ме­ти­ти и још јед­на уго­сти­тељ­ска је­ди­ни­ца, од­но­сно ро­штиљ­ни­ца, чи­ји је ло­кал, ко­ји је тре­нут­но у при­пре­ми, већ обо­га­ћен јед­ном спра­ви­цом за сни­ма­ње, што зна­чи да ће ће­ва­пи и пље­ска­ви­це би­ти на бро­ју и пре не­го што до­ђу пр­ве му­ште­ри­је.

У ули­ци од Нор­ка до Фу­то­шке пи­ја­це сва­ка­ко нај­ви­ше ло­ка­ла чи­не бу­ти­ци, ко­ји, осим што сни­ма­ју ро­бу и куп­це уну­тра, пом­но „пра­те” и евен­ту­ал­не кра­дљив­це ко­ји би се за­де­си­ли из­ме­ђу ра­фо­ва и ка­би­не за пре­свла­че­ње.

Про­ла­зни­ци су на­ро­чи­то уоче­ни ис­пред зла­тар­ских рад­њи, ко­јих и не­ма мно­го, у од­но­су на па­ра­лел­ну Же­ле­знич­ку ули­цу, где сва­ки дру­ги ло­кал при­па­да не­кој ју­ве­лир­ни­ци. Шест на­пра­ва за сни­ма­ње „чу­ва” зла­та­ре у Је­вреј­ској, док се ис­пред тре­ће та­кве рад­ње не мо­гу уочи­ти ка­ме­ре са спо­ља­шње стра­не, што је за­чу­ђу­ју­ће. Ра­до­зна­ли љу­ди сва­ка­ко не тре­ба да бри­ну, јер се сва­ка зла­та­ра у гра­ду си­гур­но сни­ма уну­тра, а мо­жда чак и на­по­љу, ако су вла­сни­ци баш до­бро са­кри­ли на­пра­ве за по­сма­тра­ње. Ви­део над­зор, та­ко­ђе је уочен ис­пред не­ко­ли­ко ме­њач­ни­ца и за­ла­го­ни­ца у Је­вреј­ској, ко­ји су, као и зла­та­ре, нај­че­шће ме­те го­ре­по­ме­ну­тих кра­дљи­ва­ца, али ма­ло ве­ћег ка­ли­бра.

На­кон ло­ка­ла чи­ја је де­лат­ност не­што ри­зич­ни­ја, ка­ме­ре у Је­вреј­ској ули­ци угра­ђе­не су ис­пред не­ко­ли­ко апо­те­ка, по­том сер­ви­са мо­бил­них те­ле­фо­на и про­дав­ни­це бе­ле тех­ни­ке, као и на ула­зу јед­не пе­ка­ре. За­ни­мљи­во је да ри­ја­ли­ти по­сма­тра­ња не­ма у бли­зи­ни не­ко­ли­ко ка­фи­ћа и књи­жа­ра, чак ни код јед­ног гра­ди­ли­шта где уград­ња ви­део над­зо­ра тре­нут­но ни­је мо­гу­ћа, а ако пи­та­те гра­ђе­вин­це ве­ро­ват­но ни­је ни по­треб­на, јер да во­ле да се сни­ма­ју си­гур­но би по­ста­ли уче­сни­ци не­ке вер­зи­је Тру­ма­но­вог шо­уа.

Да­кле, ко год се не на­ла­зи на спи­ску по­зна­тих лич­но­сти или, пак, оних ко­ји­ма је по­треб­на ве­ли­ка ко­ли­чи­на па­жње ка­ко би из­др­жа­ли дан, си­гур­но не во­ли по­ме­ну­те си­гур­но­сне ка­ме­ре, од­но­сно ви­део над­зор - на сва­ком ко­ра­ку. Та­ко ни­су са­мо јав­на пред­у­зе­ћа ор­га­ни­за­ци­је ко­је мо­гу да обез­бе­де град, не­го и фи­зич­ка и прав­на ли­ца ко­ји­ма је ста­ло да сва­ка дла­ка на гла­ви оста­не на свом ме­сту, те да због мо­гу­ће кра­ђе или на­си­ља, оси­гу­ра­ју дом, али и соп­стве­не жи­во­те.

Ме­ђу­тим, код нас је и тај вид обез­бе­ђи­ва­ња гра­ђа­на по­ста­вљен ма­ло дру­га­чи­је, те је оти­шао у дру­гу крај­ност. Ули­це ско­ро сва­ког гра­да на све­ту пре­тво­ре­не су у сво­је­вр­стан филм­ски сту­дио у ко­јем улич­ни ше­та­чи мо­гу да ве­жба­ју свој ход као на мод­ној пи­сти. Уко­ли­ко не­ма­ју ам­би­ци­је да по­ста­ну ма­не­ке­ни или топ-мо­де­ли, гра­ђа­ни и гра­ђан­ке ши­ром све­та, сва­ка­ко бес­плат­но уче­ству­ју у ор­ве­лов­ском ри­ја­ли­ти­ју ко­ји тре­нут­но ни­ко не гле­да, али су­де­ћи по свој тех­ни­ци ко­ја је по­ста­вље­на око свих обич­них смрт­ни­ка, скла­па­ју ма­лу сла­га­ли­цу стра­ве, где је сва­ки ко­рак за­па­жен, док не до­ђе вре­ме по­ста­вља­ња ви­део над­зо­ра у нај­бо­љој мо­гу­ћој ре­зо­лу­ци­ји, ка­да ће мо­ћи да се за­па­зи сва­ка бо­ра, дла­ка или треп­тај.

Гра­ђа­ни, ина­че, по­ста­вља­ју ка­ме­ре мо­жда чак и без ика­квих раз­ло­га, из чи­сте зна­ти­же­ље, али и због па­ра­но­је. Кул­ту­ра ри­ја­ли­ти­ја не осли­ка­ва се са­мо на ТВ екра­ни­ма, при­ли­ком при­ка­зи­ва­ња су­лу­дог и не­кул­тур­ног про­гра­ма, већ је ушла и у на­ше со­ка­ке, на­ша дво­ри­шта и до­мо­ве. Ком­ши­је жи­ве у све ве­ћем не­по­ве­ре­њу, а о ства­ри­ма и до­га­ђа­ји­ма нај­че­шће чу­ју пу­тем дру­штве­них мре­жа, под стро­гим над­зо­ром ма­ле ка­ме­ре на њи­хо­вим мо­бил­ним те­ле­фо­ни­ма. Кон­тра­дик­тор­но је да уград­ња ви­део над­зо­ра и ни­је баш јеф­ти­на, да чак на­ме­шта­ње јед­ног та­квог си­сте­ма са са­мо јед­ном ка­ме­ром бу­ду­ћег над­зор­ни­ка соп­стве­ног ри­ја­ли­ти­ја ко­шта 350 евра, а ако же­ли пун па­кет ко зна ко­ли­ко ће мо­ра­ти да одре­ши ке­су. Је­ди­но што ће му би­ти бес­плат­но је­сте да се про­ше­та гра­дом, Је­вреј­ском или би­ло ко­јом дру­гом ули­цом, где ће би­ти уче­сник про­гра­ма, ко­ји тре­нут­но ни­ко не гле­да или нас, ипак, не­ко по­сма­тра.

Алек­сан­дар Че­гар