Манастир Велику Ремету СТЕФАН ДРАГУТИН ОСНОВАО А ИГУМАН СТЕФАН 700 ГОДИНА КАСНИЈЕ ПРЕПОРОДИО

Док размишљам о тој легенди обилазим лепо уређено имање око манастира. Чега ту све нема: кошница са пчелама; потока са дрвеним воденичним точком; још једног потока који завршава у језерцету са иконом у техници мозаика а изнад којег је реплика Витлејемске пећине; језерце са гускама и паткама, дрвене кућице; слике посвећене патријарху Герману са слоганом на српском и енглеском: "Праштамо - да, заборављамо - не!".

Пошто је село Велика Ремета данас углавном викендашко насеље са лепо уређеним кућама, овде не долази толико да изражаја синдром "манастири у злату - села у блату", као што је то случај у Јазку, Бешенову или Крушедолу. У тим селима о којима сам у овом серијалу писао - велики број кућа је напуштен или срушен, домови културе у развалинама - док поред њих стоје лепо уређени и одржавани манастири.

Постоји један писани податак из 1509. да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећен Светом Димитрију а манастир Велика Ремета је управо посвећен овом светитељу па се верује да је о њему реч. Први помен манастира је из 1543. у ферману султана Сулејмана Првог где су регулисани земљишни односи између манастира и суседних спахија. У званичним изворима Велика Ремета се под тим именом јавља први пут 1562. Први писани помен о богослужбеним књигама у манастиру је из 1568…

Манастирска црква првобитно је грађена у стилу „рашке школе“, али су обимни грађевински радови у 18. веку учинили цркву klasičnnom барокном грађевином што је чест случај са фрушкогорским манастирима. Манастир је живописан у 16. веку и изнутра и споља. Остаци фресака се изнутра могу видети још само у олтарском делу и деловима апсида, а споља у ниши изнад северних врата и на јужној страни. Времену осликавања иконостаса припадају горње партије зидова и свод, као и већина конака који окружују цркву, изведених комбинацијом камена и опеке у духу барока и доприносе изгледу утврђења. Данас је манастир свеже осликан фрескама какве виђамо у свим новијим црквама у Војводини.

Манастир је доста страдао 1716. приликом последњег и коначног повлачења Турака из Панонске низије и тада је изгорео један део библиотеке и манастирски архив. Познато је да је обнова од Турака порушених конака започела 1720. када је братство започело да прибавља грађу. Као ктитор манастира 1722. године јавља се архиепископ Викентије Поповић, чијом заслугом су на северној страни сазидане три ћелије, две кухиње и засведене подрумске просторије испод њих.

Барокни звоник са капелом, посвећен је рођењу Светог Јована Претече (Светог Јована Крститеља) придодат је 1735. и спада у највише звонике. Градио га је од 1733 до 1735. немачки градитељ Јоханес Вилхелм, према naruybini двојице браће из Карловаца, Јакова и Андреја Андрејевића. Преко звоника се улази у цркву са западне стране.

До 1941. у Цркви Св. Димитрија се налазио занимљив иконостас, који не представља јединствену целину, већ је из различитих периода, са иконама различитих вредности. На врху се налазио дуборезни сликани крст из 17. века. Престон иконе  су потписане и такође су из 17. века. Рађене су 1687. у руској царској радионици, њихови аутори су Тихон Иванов, Спиридон Виригорјев, Јован Максимов, Леонтије Стефанов, а дошле су су у манастир за време Велике сеобе Срба 1739, из манастира Раковица, као дар из Русије, за дипломатске услуге у доба Карловачког мира. Нове иконе за иконостас, непознатих аутора, израђене су у првој половини 18. века. Три најдрагоценије иконе са некадашњег иконостаса се чувају данас у Галерији Матице спрске, док се једна од Тихона Иванова налази у зимској капели…

1721. овде је боравио Јеротеј Рачанин који је описао свој пут у Јерусалим (1705). То је, иначе - први путопис у српској књижевности. На почетку Другог светског рата, након пада Краљевине Југославије и њене окупације од стране Немаца и њихових сарадника, манастир Велика Ремета, као и читав Срем, потпали су под управу квислиншке НДХ. Српски православни манастири су се нашли на удару војних власти претрпевши велико разарање и пљачку. Таква судбина је посебно погодила Велику Ремету, која је темељно опљачкана, а затим разрушена.

У манастир су ушле усташке јединице и у њему остале све до пролећа 1943, тако да када је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10. септембра 1941. на челу са Владимиром Ткалчићем дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб, добар део манастирских драгоцености већ био покраден или уништен.

Комисија је преузела свега око 60 предмета из цркве, ризнице и библиотеке, те два портрета из салона: руског цара Петра Великог и Андреје Андрејевића. Од књига је преузето неколико „србуља и рукописних дела“, док су манастирска архива и преостала добра била покрадена, уништена или су пропала. Када су у пролеће 1943. усташе напуштале манастир оне су га и спалиле. Кубе и кров цркве су срушени, унутрашњост цркве је упропашћена (фреске су премазане), западно крило конака је сравњено са земљом, док су остали конаци претрпели велика оштећења.

А онда је Станко покуцао на манастирска врата

Старешина манастира, Игуман Стефан (световно - Станко Вучковић), иако је већ загазио у седамдесете године живота увек са осмехом дочекује ходочаснике. Дуге седе браде, ведрог погледа и веселог духа, изгледајући као какав старозаветни пророк, нуди госте медом и манастирском јабуковачом...

Пре три и више деценија слика манастира Велика Ремета била је прилично невесела: две монахиње, са игуманом Данилом, једва су састављале крај с крајем, светиња запуштена и руинирана, верника мало, пут до манастира излокан и узан. Истоимено село је лагано изумирало и није имало будућност, што је чекало и манастир.

Зато, кад је на манастирска врата покуцао Станко Вучковић из околине Мркоњић Града у Босни, једна од монахиња рекла је: "Сам те је Господ послао!" што се касније и показало као тачно.  Станко је до тренутка док није одлучио да дође у манастир возио камионе "Трансшпеда", пропутовао Европу, Русију и пола Азије,  деведесетих је учествовао и у ратним сукобима у БиХ а онда се након једног догађаја код Јајца 1992. у њему нешто преломило...

-Ми Вучковићи смо део црногорског племена Дрекаловићи. Част налаже да се брани своје, али у том рату најтеже је било бити ратник и човек. Срећом, прошао сам чистих руку, а после рањавања, добрих годину дана лечио сам ногу само да бих је сачувао! – испричао је монах Стефан.

-После једног гранатирања, закачио ме је гелер и добро ми поцепао леву ногу. Почео сам да се знојим и убрзо сам се онесвестио. Било је ту много мртвих, а моји саборци рачунајући да и од мене нема ништа, заједно с њима, стрпаше ме у мртвачницу. Лежао сам на једном столу и после неколико сати почео сам да долазим свести. У први мах нисам знао где сам. Пријатељи су били у шоку. Тада сам одлучио да променим живот!", прича игуман Стефан. Поздравио се са најближима и запутио у Велику Ремету у којој је пре тога био само једном, још као младић. Није знао шта га тамо чека и да ли ће га прихватити. Остало је историја.

Драгоцености из манастира су чуване у Загребу све до 1946. године када је тамо отишла српска државноцрквена комисија, која је требало да изврши попис и преузимање културно-историјског блага које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. 1946. од преосталих предмета формиран је Музеја Срба у Хрватској 1946. године, као посебно одељење унутар Музеја за умјетност и обрт, који је током реформи 1963. године ушао у састав Повијесног музеја Хрватске, а затим након што је ово српско одељење угашено и предмети интегрисани у друге збирке Хрватског повијесног музеја, 29. маја 1984. године извршен је још један повраћај предмета из Епархије сремске, који су након рата задржани у Загребу и тада је манастиру извршен повраћај два портрета.

Манастирски комплекс данас чине црква црква посвећена светом Димитрију, капела светог Јована Крститеља из 18. века и капела Успенија Пресвете Богородице из 1970.

Манастир има највиши звоник у Срему (38,6 м) и са све четири стране је опкољен спратним конацима. Манастир поседује мали музеј старе српске музике, дело Димитрија Стефановића, музиколога и директора Музиколошког института.

Настављам даље ка селу Велика Ремета и стижем до запуштеног и у коров зараслог споменика на којем пише "Палима за слободу". Честа слика широм Срема последица је идеолошких промена протеклих тридесет година у нашим крајевима. Наиме, док су од 1945. до 1990. већина манастира били запуштени а споменици борцима НОБ-а уредно одржавани, протеклих 30 година ситуација се променила па је по правилу - обрнуто. А не би требало тако да буде јер управо деца, унуци и праунуци тих жртава из Другог светског рата - данас свакодневно пролазе поред тих запуштених споменика.

Пролазим поред крста подигнутог 1907. од стране "Уберијалне задруге општине Велика Ремета" и популарног ресторана "Шумски рај". Већина кућа је, како сам рекао, лепо одржавана али има и оних потпуно напуштених и зараслих у траву. Лепо уређено гробље налази се са леве стране пута у сенци четинара. Свакако је данас више мештана на гробљу него у кућама, према последњем попису има 44 становника просечне старости 52 године што је неких 10 година изнад војвођанског просека.

На месту где се симболично спајају Манастирски пут и Партизански пут налази се ергела са коњима и неколико брванара. Ту је и новопостављени крст, сличан онима који ничу широм Епархије сремске - са натписом "Са овим побеђуј!" са једне и "Добродошли на свету Фрушку гору" са друге стране.

Роберт Чобан