„Карловачки Руси“ Ирина и Игор отворили ДОМ КУЛТУРЕ У КАТАКОМБАМА Кућа уметности за руске номаде и ине

Шта више, како сами кажу, фасада унакажена епохом југословенског социјализма, само је одбијала поглед, и поред натписа да је на продају. Али, када су крочили у њу у потрази за кућом коју би њихови пријатељи купили након што је почео рат у Украјини, све се променило и родила се љубав на први поглед. Слично је било када су одлучили да се настане у Србији. Навигација их је грешком довела у Карловце, а када су видели барокни карловачки централни трг, у моменту су донели одлуку да у њима и остану. 

– Постоји изрека да све има своју намену, па је тако и судбина ове куће била да је ми купимо – каже Ирина Чукомина која с поносом истиче да је овог месеца добила српско држављанство. – Засвођени плафони, огроман подрум у камену са земљаним подом говорили су нам да је реч о једној од најстаријих кућа у Карловцима. Први писани траг о њој датира из 1751. Пријатељ за кога смо тражили кућу је нашао неку другу, а ми нисмо могли испустити ову кућу из руку и одлучили смо да је купимо. Деловало је да ће куповина бити много компликована јер су власници троје француских држављана, а нас двоје руски! Мислила сам да ће то бити немогућа мисија, а све смо решили за врло кратко време. Кућа је педесетих година дошла у власништво професора Карловачке гимназије Радована Јованчића. Његова кћерка се удала за Француза из Обале Слоноваче и када је умрла кућу су наследили супруг и њихово двоје деце, који су сада глумци. Интересантан је и податак да смо ми са њима говорили на српском, јер су они као мали долазили на распусте код деде и научили матерњи језик мајке.

Ирина каже да се кућа дуго продавала, али Французи нису хтели да је било коме продају због емотивне вредности коју има за њих. Када су коначно дошли у њен посед, признају, нису одмах знали шта би с њом. Али није требало пуно времена да прође да се роди идеја.

– Видевши какав подрум се протеже испод куће помислили смо да је то идеалан простор за биоскопску дворану – прича Ирина. – Убрзо је рођен пројекат „Кино клуб у катакомбама“. Од 1. јула прошле године приказивали смо филмове српске и руске кинематографије с нагласком на ову прву, јер нам је жеља била да нашим сународницима, али и Украјинцима приближимо културу и државу у коју су дошли, а не да им у изградњи утиска о земљи домаћина учествује оно што су сазнали од таксиста. За све нас је ово тешко време и требало нам је неко место где бисмо се дружили и разговарали у миру и тишини, и у ком ћемо бити подршка једни другима. Нисмо хтели да ово што радимо поприми димензије фестивала. Као што су у каменом добу људи у пећинама око ватре живели са сенкама по зидовима, и овде влада таква атмосфера када се окупимо да погледамо неки филм или када организујемо какав други програм.

Пре годину дана, тачније 1. јула 2022, свечано је отворен „Кино клуб у катакомбама“ у ком су емитована српска и руска култна филмска остварења по избору Лене Сибирцеве, којој  је пре рата у Русији посао био одабир филмове за фестивале.

У међувремену је кућа комплетно постала посвећена феномену одбаченог, који се спонтано наметнуо. У пролеће им је пријатељ јавио да је код контејнера пронашао огроман број бачених фотографија великог формата, које су очигледно биле део неке изложбе. Он се бацио на спасавање тих уметничких дела која су завршила као експонати код Ирине и Игора у кући.

Цела кућа је у функцији уметности

Од 1. јула ове године цела кућа је у функцији уметности - „Дом културе у катакомбама“. Ирина каже да није замишљен као дом руске културе. Напротив, њих двоје су отворени за сарадњу и радо укључују у програме дела српских уметника.

– Ово што радимо није комерцијалног карактера, већ уметнички угођај за пријатеље. На једном од програма били су наши сународници који су се на два дана затекли у Србији и знајући шта смо покренули, дошли су. Ми смо мала тачка на мапи Европе на коју Руси, који су постали номади могу да дођу. Основна идеја је андерграунд, што је блиско и српској и руској култури. Обе су неко време биле у андерграунду. Нисмо регистровани као организација или удружење. О томе ћемо размишљати само ради финансирања пројеката. Мислимо да је дружење пут до удружења, зато нисмо ни кренули од удруживања – каже Ирина.

Онда су и њима самима постали видљиви одбачени предмети, делови намештаја којих су се  комшије реновирајући станове и куће одрекли. Њих двоје су их преузели и разноразни комади су нашли место у просторијама куће у којима су испод наслага креча открили зидно сликарство. Подовима од дасака су „вратили душу“ скинувши дебеле слојеве фарбе, као и прозорима. Део предмета је стигао и са Најлона, попут поставке камера и фото-апарата чија појединачна цена није виша од 300 динара.

– Жеља нам је да трасирамо пут тих предмета од музеја до депонија и откријемо имена аутора. Полазећи од чињенице да су нека врхунска уметничка дела сачувана случајно, можда ће и овде бити такав случај. То је наметнуло и многа питања о судбини ументичких дела, која као ова заврше на депонији када се оконча неки пројекат. На крају, такав је био случај и са кућом – била је одбачена узимајући у обзир њену спољашњост, а ни унутра ситуација није била боља. Полазимо од тога да ми предмете одбацујемо, а они могу имати други живот. Упоредила бих то са корпом на рачунару. Када  чистимо рачунар од непотребних датотека, преместимо их у корпу, али до последњег тренутка можемо ући у њу и кликнути на дугме „врати“ – каже Ирина, која је у Москви била mеnayеr односа са јавношћу у Музеју савремене уметности.

Зорица Милосављевић