„Karlovački Rusi“ Irina i Igor otvorili DOM KULTURE U KATAKOMBAMA Kuća umetnosti za ruske nomade i ine

Šta više, kako sami kažu, fasada unakažena epohom jugoslovenskog socijalizma, samo je odbijala pogled, i pored natpisa da je na prodaju. Ali, kada su kročili u nju u potrazi za kućom koju bi njihovi prijatelji kupili nakon što je počeo rat u Ukrajini, sve se promenilo i rodila se ljubav na prvi pogled. Slično je bilo kada su odlučili da se nastane u Srbiji. Navigacija ih je greškom dovela u Karlovce, a kada su videli barokni karlovački centralni trg, u momentu su doneli odluku da u njima i ostanu. 

– Postoji izreka da sve ima svoju namenu, pa je tako i sudbina ove kuće bila da je mi kupimo – kaže Irina Čukomina koja s ponosom ističe da je ovog meseca dobila srpsko državljanstvo. – Zasvođeni plafoni, ogroman podrum u kamenu sa zemljanim podom govorili su nam da je reč o jednoj od najstarijih kuća u Karlovcima. Prvi pisani trag o njoj datira iz 1751. Prijatelj za koga smo tražili kuću je našao neku drugu, a mi nismo mogli ispustiti ovu kuću iz ruku i odlučili smo da je kupimo. Delovalo je da će kupovina biti mnogo komplikovana jer su vlasnici troje francuskih državljana, a nas dvoje ruski! Mislila sam da će to biti nemoguća misija, a sve smo rešili za vrlo kratko vreme. Kuća je pedesetih godina došla u vlasništvo profesora Karlovačke gimnazije Radovana Jovančića. Njegova kćerka se udala za Francuza iz Obale Slonovače i kada je umrla kuću su nasledili suprug i njihovo dvoje dece, koji su sada glumci. Interesantan je i podatak da smo mi sa njima govorili na srpskom, jer su oni kao mali dolazili na raspuste kod dede i naučili maternji jezik majke.

Irina kaže da se kuća dugo prodavala, ali Francuzi nisu hteli da je bilo kome prodaju zbog emotivne vrednosti koju ima za njih. Kada su konačno došli u njen posed, priznaju, nisu odmah znali šta bi s njom. Ali nije trebalo puno vremena da prođe da se rodi ideja.

– Videvši kakav podrum se proteže ispod kuće pomislili smo da je to idealan prostor za bioskopsku dvoranu – priča Irina. – Ubrzo je rođen projekat „Kino klub u katakombama“. Od 1. jula prošle godine prikazivali smo filmove srpske i ruske kinematografije s naglaskom na ovu prvu, jer nam je želja bila da našim sunarodnicima, ali i Ukrajincima približimo kulturu i državu u koju su došli, a ne da im u izgradnji utiska o zemlji domaćina učestvuje ono što su saznali od taksista. Za sve nas je ovo teško vreme i trebalo nam je neko mesto gde bismo se družili i razgovarali u miru i tišini, i u kom ćemo biti podrška jedni drugima. Nismo hteli da ovo što radimo poprimi dimenzije festivala. Kao što su u kamenom dobu ljudi u pećinama oko vatre živeli sa senkama po zidovima, i ovde vlada takva atmosfera kada se okupimo da pogledamo neki film ili kada organizujemo kakav drugi program.

Pre godinu dana, tačnije 1. jula 2022, svečano je otvoren „Kino klub u katakombama“ u kom su emitovana srpska i ruska kultna filmska ostvarenja po izboru Lene Sibirceve, kojoj  je pre rata u Rusiji posao bio odabir filmove za festivale.

U međuvremenu je kuća kompletno postala posvećena fenomenu odbačenog, koji se spontano nametnuo. U proleće im je prijatelj javio da je kod kontejnera pronašao ogroman broj bačenih fotografija velikog formata, koje su očigledno bile deo neke izložbe. On se bacio na spasavanje tih umetničkih dela koja su završila kao eksponati kod Irine i Igora u kući.

Cela kuća je u funkciji umetnosti

Od 1. jula ove godine cela kuća je u funkciji umetnosti - „Dom kulture u katakombama“. Irina kaže da nije zamišljen kao dom ruske kulture. Naprotiv, njih dvoje su otvoreni za saradnju i rado uključuju u programe dela srpskih umetnika.

– Ovo što radimo nije komercijalnog karaktera, već umetnički ugođaj za prijatelje. Na jednom od programa bili su naši sunarodnici koji su se na dva dana zatekli u Srbiji i znajući šta smo pokrenuli, došli su. Mi smo mala tačka na mapi Evrope na koju Rusi, koji su postali nomadi mogu da dođu. Osnovna ideja je andergraund, što je blisko i srpskoj i ruskoj kulturi. Obe su neko vreme bile u andergraundu. Nismo registrovani kao organizacija ili udruženje. O tome ćemo razmišljati samo radi finansiranja projekata. Mislimo da je druženje put do udruženja, zato nismo ni krenuli od udruživanja – kaže Irina.

Onda su i njima samima postali vidljivi odbačeni predmeti, delovi nameštaja kojih su se  komšije renovirajući stanove i kuće odrekli. Njih dvoje su ih preuzeli i raznorazni komadi su našli mesto u prostorijama kuće u kojima su ispod naslaga kreča otkrili zidno slikarstvo. Podovima od dasaka su „vratili dušu“ skinuvši debele slojeve farbe, kao i prozorima. Deo predmeta je stigao i sa Najlona, poput postavke kamera i foto-aparata čija pojedinačna cena nije viša od 300 dinara.

– Želja nam je da trasiramo put tih predmeta od muzeja do deponija i otkrijemo imena autora. Polazeći od činjenice da su neka vrhunska umetnička dela sačuvana slučajno, možda će i ovde biti takav slučaj. To je nametnulo i mnoga pitanja o sudbini umentičkih dela, koja kao ova završe na deponiji kada se okonča neki projekat. Na kraju, takav je bio slučaj i sa kućom – bila je odbačena uzimajući u obzir njenu spoljašnjost, a ni unutra situacija nije bila bolja. Polazimo od toga da mi predmete odbacujemo, a oni mogu imati drugi život. Uporedila bih to sa korpom na računaru. Kada  čistimo računar od nepotrebnih datoteka, premestimo ih u korpu, ali do poslednjeg trenutka možemo ući u nju i kliknuti na dugme „vrati“ – kaže Irina, koja je u Moskvi bila menayer odnosa sa javnošću u Muzeju savremene umetnosti.

Zorica Milosavljević