ЈЕДЕ СЕ ПРСТИМА, МОРА БИТИ ЖУТА, МЕКАНА И БАШ МАСНА: Домаћица Рада открива тајну како се прави чувено јело златиборског краја, комплет лепиња стекла је светску славу (ФОТО)
Ужице – Сарма, пљескавица, ајвар.. све то се нашло на листи најбољих јела светског кулинарског часописа ТастеАтлас.
Међутим, као крунисана краљица убедљиво на орвом месту нашла се комплет лепиња- традиционално јело Златиборског округа. Већина житеља овог краја за доручак једе управо ову надалеко чувену запечену лепињу са домаћим масним додацима, која је познатија као – комплет лепиња. И колико год се приближавали саврменим гастрономским трендовима, традиција овде не излази из моде, па пекари имају пуне руке посла.
- Остали смо верни рецептури наших предака. У лепињу стављамо јаје, домаћи кајмак и све то умућкамо и ставимо у специјалну фуруну да се запече. По жељи муштерија додајемо претоп, такозвану моцу. Користе се наши домаћи производи, јер ништа није укусније од тога. За комплет лепињу, поред ових домаћих увек имамо и заинтерсоване госте са стране, јер како доћи у Ужице, а да је не пробате“, рекла је за РИНУ искусна домаћица Рада Јовичић која ни сама не може да изброји колико је до сад ових калоријских бомби направила.
Комплет лепиња једе се прстима, обично прво поклопац који се може умакати у средину са претопом, колико и како ко воли. Празан папир и масан брк говоре да је ово ванвременски специјалитет и нешто по чему се Ужице и Ужичани препознају.
- Најважније је да буде жута и мекана. Готова, сочна и мирисна комплет лепиња обавезно се служи уз домаћи јогурт или кисело млеко“, наглашава Рада.
Овај локални специјалитет пре две године могао је и да зврши у Гинисовој књизи рекорда, јер су домишљати пекари одлучили да направе лепињу пречника преко један метар, тешку 15 килограма у коју је отишло преко стотину јаја. Ни то Ужичанима није било много, јер је чак и толика тада „пукла“ за непуних сат времена.
А ко зна да ли би ми данас јели комплет лепињу, да након Другог светског рата, кад је био забрањен рад приватним пекарама, сестра познатог Ужичанина Крцуна Терзића није лично звала Београд и питала како ће да испече јагње за Божић. Тадашња власт јој је учинила и оставила пекару “Шуљага” у животу и тако је овај специјалитет опстао.
РИНА