УЗ ОДЛАЗАК ПРОФЕСОРА НИКОЛЕ СТРАЈНИЋА Песма, то је песник
„Има тренутак у ластавичјем лету када птица престаје да постоји. И сваки песников лет, док ствара, значи престанак његовог постојања. Или, другачије, он се цео залаже у песму. И, после, живи њеним животом. Песма, то је песник.“ Говорио је тако поета и есејиста, утемељитељ Катедре за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду проф. др Никола Страјнић, који нас је данас напустио у 79. години.
Рођен је 11. маја 1945. у Поповцу у Хрватској. Студије је завршио на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу, где је и магистрирао, тезом о Бранку Миљковићу, и потом докторирао, тезом о Момчилу Настасијевићу. На универзитетима у Осијеку, Загребу, Новом Саду и Бањалуци предавао је Теорију књижевности, Естетику и Светску и компаративну књижевност, а у фокусу његових истраживања били су светско и српско песништво.
Најсажетији исказ о свом раду дао је приликом примања награде за животно дело у образовно-педагошком и научно-истраживачком раду Универзитета у Новом Саду 2011. године: „Пут којим идем води према расветљавању и тумачењу песничког стварања, које, уз људску теорију и праксу, представља темељ човековог постојања. Данашње време није време уметности, а посебно песништва. И њима прети да ишчезну из света. Кад би се то догодило, човеков опстанак на овој земљи почео би да пусти. Ово што радим, мали је допринос да до тога не дође.“
Велики хрватски песник, академик Јуре Каштелан, написао је пре четири деценије текст Портрет Николе Страјнића, у коме је оценио да је поезија основна и доследна тема Страјнићевих истраживања. „Страјнић је тежак и строг мислилац. Отворен је једнако животној струји критичко теоријских истраживања нашег времена као и самим врелима античке филозофије која креативно напаја људску мисао. Истовремена присутност Хераклита, Аристотела, Маркса и Хајдегераозначава континуитет мишљења и родбинске везе универзалне културе. Познавање универзалне културе овде се потврђује у квалитету закључака а не у квантитету цитата и навода (...). Сусрет критичара и песме за Страјнића је увек креативан чин који остварује посебан облик интерпретације, то је отворени разговор између размишљања и певања. То гледање додирује се с Хајдегеровом тежњом: Свако објашњење мора црпсти не само из текста већ неопажено мора додати нешто свог...
За готово шест деценија присуства на књижевној цени, професор Страјнић је до објавио више од тридесет књига поезије, студија и огледа. Превођен је на енглески, пољски, словеначки, немачки, румунски, бугарски и руски, а његова збирка есеја „The Пхилосопхицал Медитатионс оф а Сербиан Поет” објављена и у САД, под кровом угледне издавачке кућа „Едвин Мелен Прес”. За Радио телевизију Војводине припремио је серијал „Светлост поезије”, у којем је говорио о великанима светског песништва, од Орфеја до Марине Цветајеве и Вистана Хјуа Одна. Био је председник Друштва књижевника Војводине, а за научни, књижевни и културни рад добио је низ високих међународних и домаћих признања и награда. Професор Никола Страјнић биће сахрањен сутра у 13 сати на Чератском гробљу у Сремским Карловцима.
М. С.
