Два мацана са Лимана: Деда Мића чува мачора Мицка јер „вежба“ за чобана
На углу Балзакове улице и Булевара деспота Стефана већ годинама у преподневним и послеподневним часовима можете видети два мацана – пензионера Михаила Арсића Мићу и његовог једанаестогодишњег мачора Милка званог Мицко.
У чему је цака кад је реч о овом несвакидашњем двојцу надалеко познатом по лиманском комшилуку? Мицко од рођења има „покварен“ центар за равнотежу, па се неспретно креће, а приде не види на једно око, јер је запатио вирус још док је био само мало маче. О њему се, јелте, брижно стара деда Мића, који га двапут дневно спушта у кварт (премда живе у приземљу солитера), где се Милко, како му званично пише у пасошу, промува, а потом легне крај ногу свог газде и, рекло би се, ужива у животу.
– Не дам ја моју малу бебу – тепа свом мачору деда Михаило, родом из Сопота, који се у Нови Сад доселио давне 1963. године. – Мицко је овако здрав, фино једе, изузетно је паметан, све што му кажете слуша. Некад је ћудљив, јогунаст је, па неће да вас послуша, па ја носим „Мирка“, односно овај прутић, видите то није ништа, али ту је да би ме Мицко послушао. Воли јунетину, па му некад исечем на ситне комадиће, иначе једе Ројал грануле због организма, а у подне добије и мало влажне хране. Морамо му држати зделицу са храном и водом, јер не може да једе сам.
Кад треба да врши нужду, Милку је и тада потребна помоћ, јер у супротном се стропошта и сав укваси и упрља.
– Комшије већ знају за Мицка – хвали нам се Арсић и правда зашто носи и штап, за који бисмо иначе помислили да њему служи ради лакшег кретања. – Водим рачуна о свом мачку кад га износим из стана, јер има доста керова у згради. Једном га је један пас напао, па је повредио ногицу. Зато имам овај штап, да терам керове, да га неки не нападне! Иначе, стално лежи поред мене, некад будемо код паркинга, некад се шећка по трави, стално га вуче да види шта деца раде на игралишту. А у стању је да сатима лежи и чека да се појави нека маца...
Док смо кратко диванили на Лиману 4, когод је прошао, јавио се Мићи и Мицку, очито главним дасама у крају.
– Ово ми је вежбање да бих могао да одем на југ Србије где се људи баве сточарством, кажу да им фале чобани, а нуде плату од 800 евра, па ја сад вежбам, чувам мачка сваки дан – каже ведри Лиманац, који је у пензији од 2004. године.
Текст и фото: Л. Радловачки