Dva macana sa Limana: Deda Mića čuva mačora Micka jer „vežba“ za čobana

U čemu je caka kad je reč o ovom nesvakidašnjem dvojcu nadaleko poznatom po limanskom komšiluku? Micko od rođenja ima „pokvaren“ centar za ravnotežu, pa se nespretno kreće, a pride ne vidi na jedno oko, jer je zapatio virus još dok je bio samo malo mače. O njemu se, jelte, brižno stara deda Mića, koji ga dvaput dnevno spušta u kvart (premda žive u prizemlju solitera), gde se Milko, kako mu zvanično piše u pasošu, promuva, a potom legne kraj nogu svog gazde i, reklo bi se, uživa u životu.

– Ne dam ja moju malu bebu – tepa svom mačoru deda Mihailo, rodom iz Sopota, koji se u Novi Sad doselio davne 1963. godine. – Micko je ovako zdrav, fino jede, izuzetno je pametan, sve što mu kažete sluša. Nekad je ćudljiv, jogunast je, pa neće da vas posluša, pa ja nosim „Mirka“, odnosno ovaj prutić, vidite to nije ništa, ali tu je da bi me Micko poslušao. Voli junetinu, pa mu nekad isečem na sitne komadiće, inače jede Rojal granule zbog organizma, a u podne dobije i malo vlažne hrane. Moramo mu držati zdelicu sa hranom i vodom, jer ne može da jede sam.

Kad treba da vrši nuždu, Milku je i tada potrebna pomoć, jer u suprotnom se stropošta i sav ukvasi i uprlja.

– Komšije već znaju za Micka – hvali nam se Arsić i pravda zašto nosi i štap, za koji bismo inače pomislili da njemu služi radi lakšeg kretanja. – Vodim računa o svom mačku kad ga iznosim iz stana, jer ima dosta kerova u zgradi. Jednom ga je jedan pas napao, pa je povredio nogicu. Zato imam ovaj štap, da teram kerove, da ga neki ne napadne! Inače, stalno leži pored mene, nekad budemo kod parkinga, nekad se šećka po travi, stalno ga vuče da vidi šta deca rade na igralištu. A u stanju je da satima leži i čeka da se pojavi neka maca...

Dok smo kratko divanili na Limanu 4, kogod je prošao, javio se Mići i Micku, očito glavnim dasama u kraju.

– Ovo mi je vežbanje da bih mogao da odem na jug Srbije gde se ljudi bave stočarstvom, kažu da im fale čobani, a nude platu od 800 evra, pa ja sad vežbam, čuvam mačka svaki dan – kaže vedri Limanac, koji je u penziji od 2004. godine.

Tekst i foto: L. Radlovački