ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ: О тапкарошима, ондулацији, испијању кафе, забаван времеплов

За ондулацију, реч француског порекла, или њен немачки пандан бреновање, нећете чути у модерним фризерским салонима када се са муштеријама уговара третман како би коса била таласаста, мада овај занат деценијама није претрпео значајне промене, ако не рачунамо да се не користи више вруће гвожђе, већ специјална киселина. Исто тако putunyijе не бисмо знали где да „денемо” осим међ изумрла занимања. Да су нешто носили, то погађа свако, али да су продавали воду за пиће захватавши је из Дунава на обалском простору између данашње Дунавске и Улице Милоша Бајића, баш и не… То се практиковало све док 1892. није избила епидемија колере, те је одлучено да се крене с бушењем дубоких артеских бунара, а први такав освануо је 1895. године.

У рубрици „Фискултура у Слободној Војводини”, 12. маја 1946. године, доминирале су фудбалске теме, врло ретко пинг-понг, понекад кошарка и шах, али се појавила хазена. Како се у Србији она више не игра, није чудно што мало ко зна за ову игру лоптом, налик рукомету и кошарци, а док су је у свету играла оба пола, на домаћем терену била је резервисана за жене, док су судије били мушкарци. „Јачем” полу је била до те мере одбојна да је не би играли ни да им плате, али су врло радо седели на навијачким трибинама из простог разлога: спортски дрес укључивао је сукњу изнад колена како би, наводно, учеснице имале слободу покрета. Да су фискултурници, у ствари, спортисти претпоставио би данашњи савременик, док се они који су читали новине 1947. могли да се у „Слободној Војводини” увере како се мислило на фудбалере. Лета исте године је у штампи била „експлоатисана” реч контрахирање, коју данас, додуше у мало другачијем облику, користимо када желимо да кажемо да је нешто сажето, скраћено. Тада је она, међутим, означавала откуп. Наиме, сељаци су се уговором обавезивали да одређену количину производа (шећерне репе, соје, сунцокрета, кромпира и др.) испоруче фабрици која их прерађује, према унапред уговореној цени, која је била и најслабија тачка такве сарадње, а њу је диктирала држава. Кооперативни односи су касније запали у кризу, услед немогућности газдинстава и фабрика да благовремено исплаћују сељаке за испоручене производе.

Године 1948. У Војвођанском народном позоришту је одржано такмичење аматерских, гле, не више дилетантских позоришта, чиме је овај израз остао резервисан за нешто што је учињено незналачки, невешто, непрофесионално.

Када је 20. јануара 1951. потписан уговор између владе ФНРЈ и Задруге за америчке пошиљке за Европу, осим познатих „Труманових јаја” стигао је и „унрин сир”, којим су се тадашња деца частила звајући их „сланим чоколадама”, а не знајући да се ради о супи у виду концентрата из пакета UNNRA. У наредној деценији ова два израза добила су пежоративно значење, означавајући скоро сваку робу која је у виду помоћи или куповином под повољним условима стизала у Југославију.

У мају 1953. поново је отворена Најлон пијаца, али у Улици Јована Цвијића, а њен, тада нов назив потиче од у то време врло тражене и ретке робе која се могла набавити само на тезгама – женских најлон чарапа.

Године 1955. Новосађани стичу нове навике, а то је испијање кафе. Али с обзиром на несташицу у продавницама, морали су бити довитљиви, па су је мешали са „Дивкином јечменицом” или са „Франковом цигуром”, осушеним кореном цикорије, који се данас, признаћете, не конзумира током јутарњег ритуала.

У данашње време не постоји толика јагма за биоскопским картама да би постојали тапкароши, па можемо претпоставити да данашње генерације и не знају шта они раде. Текст о повећаној активности тапкароша због велике гледаности филмова „Рат и мир” и „Седам невести за седморо браће” у „Јадрану”, који им омогућава да продају карте по двострукој цени, излази 6. децембра 1958. У Новом Саду 1960. има десетак искусних тапкароша, пише 18. марта те године новинар „Дневника” после уличног истраживања. Каже да купују по 30 улазница на само њима знан начин, и то само за једну представу, па наводи и два супертапкароша, а то су Марија Бенцо и Хусеин Мустафић. Они су лукави, не појављују се пред биоскопима, већ посао препуштају помоћницима-малолетницима, којима за то дају накнаду. Утврђено је да су материјално обезбеђени, али да желе лак и безбрижан живот, што им је обезбеђивао овакав вид марифетлука.

С. М-ћ