ВОЈИСЛАВ МРАКОВИЋ СЕ ПРИСЕЋА Зрењанинске Шумице као Ада Циганлија

во је први корак у решавању вишегодишњег проблема једног од најлепших делова града на обалама Бегеја.

Када град коначно постане власник „Мотела” и парцела око њега, створиће се услови за санацију девастиране зграде, евентуалну изградњу нових објеката, као и за унапређење постојећих спортско – рекреативних садржаја на делу локалитета „Мотел - Шумице”, образложили су одлуку градски челници.

Ова вест обрадовала је и шумарског инжењера у пензији Војислава Мраковића, који је учествовао у формирању „Мотела”, онаквог каквог га данас познајемо. Његов посао био је озелењавање локалитета, али је и сведочио свим догађајима од пре неколико деценија, када је „Мотел Шумице” добио данашњи изглед.

- На овом простору је прво изграђен угоститељски објекат, популарани „Мотел”, и то давне 1962. године. До њега се долазило летњим путем поред Бегеја, који је изгледао другачије него сада - прича Војислав Мраковић.

Старији Зрењанинци се сећају Бегеја тих година, плаже и талпе на „Мотелу”. Када је 1967. и 1968. године рађен велики пројекат регулације Бегеја, код „Мотела” и Мале Америке, односно када је Бегеј каналисан кроз канал ДТД, локација мотела је од полуострва постала острво, а до омиљене кафане се више није могло.

- Имамо леп објекат а не можемо да му приђемо. И онда је прво направљен дрвени мост преко рукавца Бегеја, одмах поред манастира. Пут од улице 6. маја до „Мотела” направљен је 1978. године. Тада се дошло на идеју да се од великог пространства, а то је више од 11 хектара, направи спортско-рекреативни центар. За пројекат је био задужен архитекта Живојин Жика Бербаков, који је иначе пројектовао и базен и друге спортске терене у граду. Мој задатак је био да простор озеленим - наставља Мраковић.

Сећа се и како је архитекта Бербаков подигао на једном делу терен, да би се добило лажно узвишење, па су деца могла зими да се скијају и санкају. Јер, идеја је била да простор оживи и да живи током целе године. А пре свих осталих радова, ваљало је очистити дно рукавца Бегеја од муља и успоставити проток воде, како се не би направила бара и жабокречина.

Спортско - рекреативни центар „Мотел Шумице” свечано је отворен 2. октобра 1980. године, на Дан ослобођења Зрењанина у Другом светском рату. Значи, спортски терени су изграђени за годину и по дана. Тек након тога је почело озелењавање.

Парку потребан излаз на реку

Војислав Мраковић каже да га је вест да ће „Мотел” бити враћен граду јако обрадовала, јер то што поседује Зрењанин, има ретко који град, а временом га је запустио.

- Предиван парк на ободу града, поред манастира и још једног парка, бивше Жирове шумице, то је богатство. Ја сам у пензији и мене више нико ништа не пита, и не треба. Али, када би ме питао шта да ради, рекао бих да прво отвори излаз на Бегеј. Поента овог комплекса је река, то је наш панонски драгуљ. План је некада био да се направи шеталиште од моста код Полицијске управе до „Мотела”, може и неко привезиште за чамце. Отворити прилаз Бегеју, јер је сада све зарасло у коров и шибље, измуљити рукавац, а онда полако додавати нове садржаје. Јер, најгоре би било да ова зелена оаза буде празна и да у њу, односно на полигон смештен на овом простору, долазе само они који уче да возе – истиче Мраковић.

-Желео сам да направим нешто налик Ади Циганлији. Дакле, разно дрвеће, листопадно и четинарско, грмове, слободне просторе са травом. Доста тога је преживело и до данас, а кад год дођем на „Мотел”, једнако се радујем као и кад смо га садили. Ту су предивни атласки кедрови, сребрне липе које још цветају, за разлику од оних у граду, где су прецветале још пре две недеље. Ту је поносни усамљени јаблан, који је успео да преживи нелегалну сечу. На улазу су три врбе лепотице. Мерио сам прираст дрвећа у дебљини, али последњих неколико година то не чиним. Дивно је напредовало. Поносан сам на две беле тополе, које нисмо ми посадили, него смо их затекли. Иначе, на овом простору су раније били воћњаци. Дуго је међу кедровима и брезама живела и једна крушка - прича Војислав Мраковић.

Неколико година након изградње, комплекс „Мотела” је и осветљен, постављени су мобилијари, дечије игралиште… „Мотел” је, и ресторан и спортски центар, пролазио кроз транзицију, као и цело друштво.

Ж. Балабан