РЕЗОН: Зашто су протести корисни за Вучића и СНС

Из видокруга су изгубили две трећине грађана Србије. У кризном пи-ару постоји правило да сваки план мора да садржи прецизно израђен сценарио могућих исхода. Из свега што се дешава лако се може закључити да су се опозициони стратези бавили само једним аспектом протеста, да уопште нису израчунали како ће они утицати на грађане који не подржавају њихову политику, који не подржавају ниједну политику и који подржавају Вучића.

Звучи парадоксално али протести су кориснији за Вучића, него за опозицију. Из више разлога. Прво, представљају кохезиони фактор за његове бираче. СНС је велика организација с више од 750.000 чланова. Једанаестогодишња владавина довела је до опуштања једног броја присталица. Претенциозно инсистирање на физиолошким, интелектуалним и статусним разликама само ће појачати њихово јединство. Протести ће их поново мобилисати. Подстаћи ће их да нађу нову енергију да се боре за вредности у које верују, и да бране своје привилегије. Али, протести неће алармирати само функционере, од локалног до покрајинског и републичког нивоа, већ и обичне чланове. Протести ће им дати сигнал да могу много тога да изгубе ако се још снажније не уједине. Они ће бранити "План Србија 2025". Плату од 1.000 евра, пензију од 500 евра, нове фабрике и нова радна места. То није субјективни опрез, већ објективна огорченост. Они су на својој кожи већ осетили како изгледа либерална демократија у изведби свих варијација ДОС-а. Радничка класа није отишла у обећавани демократски рај, већ је завршила у паклу тајкунске пљачке. Петооктобарска револуција била је масакр радничке класе.

Друго, протести ће помоћи Вучићу да његов покрет одмах по оснивању постане масован.  Осим економских протести ће за многе људе бити и иницијална капсла на вредносном нивоу. Артикулисани као ствар која се тиче само "узвишене класе", они осим презира не нуде ништа онима који су 11 година подржавали "Вучићев режим". Порука протеста је да за такве неће бити опроста. Биће предмет презрења. И људи то разумеју. Они знају да би поново били грађани другог реда. Неважни. Небитни. Непотребни. Изопштени и одбачени. И како протести даље одмичу, и како процес њиховог бруталног понижавања поприма све суровије облике, они схватају да није храброст бити на протестима против власти, него бити уз СНС. Они који подржавају СНС данас су највећи дисиденти у Европи.

Треће, протести ће помоћи СНС-у да прочисти странку од конвертита. Да се безболно ослободи свих који су у њу дошли с меркантилним предубеђењима. Од свих који су се учланили с надом да ће тако остварити лични профит. Да ће побољшати своје пословне потенцијале. И који, након што нису задовољили своје грамзиве амбиције, сада верују да ће преласком на другу страну, добити све оно што нису успели да остваре.

Четврто, протести ће Вучићу помоћи и у маркетиншком смислу. Бесплатно ће му помоћи да сондира потребе друштва и да јасније фокусира своје планове за рад у наредном периоду, али и за предстојећу изборну кампању. Неће морати да троши време на анализу јавног мњења. Добиће на тацни шта све треба да уради да придобије незадовољне грађане.

Пето, протести ће погубно деловати на опозицију, јер ће додатно оголити њихову неспособност. И мањак креативности. Време је снажан политички фактор. Кад се поводи охладе, остају само рационални аспекти политике. С протоком времена утврдиће се да опозиција заиста нема никакав програм него да протесте искористи као конституивну моћ за своје личне циљеве. Протести ће оголити потребу да се понашају као морузгва, која обитава и просперира на леђима другог. И да се не боре за изједначавање прилика, већ за преимућство за себе. За своје страначке другове. Без грађана, за разлику од којих опозицини лидери на протестима не учествују да би дали свој допринос унапређењу друштва, него да би били вест на телевизији. Они се боре само за своје рејтинге. Они јуре само за личном славом. Екран је мера њихове посвећености.

Шесто, протести ће оголити све размере обмане, сву очигледност опсене да је Вучић аутократа који гуши демократске слободе. Тиме што се уважава право грађана да на улици искажу своје неслагање с његовом политиком, Вучић ће показати и домаћој јавности и Европској унији да је Србија демократска земља у којој се демократија у пуном смислу реализује на свим пољима. Да је омогућена потпуно слободна дискусија и апсолутни плурализам унутар ког свако може да прича шта год жели, на начин који одабере као најприкладнији. С чињеницама које сматра најадекватнијима. Ако прихватимо Спинозино мишљење да демократска власт не гуши неслагање већ га прихвата као извор своје снаге, немешањем у протесте, Влада Србије показује изузетну дозу политичке зрелости, какву не показује ниједна земља западне демократије, које врло сурово и брутално гуше протесте грађана. Србија је земља у којој протестује кад ко хоће. Блокира шта хоће. У Србији сваки појединац може слободно да испољи своје мишљење

Седмо. Осим што ће обелоданити да у Србији сваки појединац може слободно да испољи своје мишљење и политичка уверења, протести ће оголити тенденцију опозиције да то право ускрати свима који подржавају Вучића. А то је ситница од 2,3 милиона људи. Дакле, на улици ће се обзнанити да је заправо друга страна та која тражи да се забрани слободна дискусија. И да се успостави једна врста либералне диктатуре, у којој се у име измишљених виших идеала, мишљење неколицине намеће као заповест. Таква искључивост изазваће додатни револт код грађана који гласају за СНС, и учврстиће их у уверењу да су жртве менталне и реторичке опозиционе тортуре, која би се у случају друштвених промена претворила у стварну.

Осмо. Пошто се не уздржавају да искључивост и користољубље демонстрирају сада када им недостаје моћ, грађанима који протестују биће јасно, да би их опозициони политичари већ сутрадан одбацили као мање вредне, да би их се одрекли чим би послужили њиховом циљу. Као што су то урадили 5. октобра 2000. Хосе Ортега и Гасет тврдио је да се такав сценарио може избећи само ако се томе супртостави дивовска устава моралних и етичких уверења. А већ сам доказивао да је људски карактер непроменљив. Да би се исти људи у истим околностима понашали истоветно као што су се понашали раније.

Девето. Протести ће демантовати наметнуту догму о цензури. У Србији постоји преко 2.500 медија. Више од 100 њих врло отворено, нескривено и директно објављује једино спинове, фабриковане афере и вести против власти. Такав ниво медијских слобода не постоји ни у једној земљи Запада, који надмено сматра да представља божански еталон људских слобода. Ко не верује нек оде у Велику Британију и САД, па нек провери да ли је могуће да медији отворено ратују против власти.

Десето. Нестраначке личности и интелектуалци који своје идентитете имају мимо странака и политике, а који сматрају да српска политика не треба да се води у Лондону, Бриселу, Вашингтону, Берлину или Москви, већ у Београду, и који не сматрају да је глобално тржиште једина мера демократије, одважиће се да још одлучније подрже Вучићеву политику самосталне Србије, јер она одбија да прихвати диктатура обавезујућег мишљења, што би рекао Маркузе. Тежња Србије да сарађује и са Истоком и са Западом представља дисидентски чин. Искакање из глобалне униформности. Из доминантног консенузса левог либерализма. Непокоравање доминантном налази се у корену сваког неслагања и налази се у корену западне демократије пре него је еволуирала у диктатуру либералног тржишта.

Под једанаест. Блокаде мостова и путева више погодују Вучићу него опозицији. Прво су протести отежавали живот само Београђанима. Сада су жртве њихове деструктивне политике житељи још девет градова. Ниједна деструкција не носи са собом ништа позитивно. Људи желе да се слободно крећу. Да живе. Људи имају своје личне обавезе, и не желе да оне зависе ни од чијих политичких претензија. Грађани који нису фанови опозиције, блокаде тумаче на следећи начин - као што данас блокирају путеве и мостове, кад би их запало да се домогну власти, на исти начин би блокирали целу државу. Дакле, осим што даје максималан допринос активирању Вучићеве машинерије и буђењу његових успаваних бирача, опозиција негативно алармира и грађане који не подржавају ниједну странку, и тера их у Вучићево окриље.

И на крају, такав антагонизам погодује власти, јер се она не залаже да живот стане, него да се живи боље. Протести ће додатно ојачати њену реформску позицију. Имали смо већ таква искуства. Протести против мини-хидроелектрана. Протести 1 од 5 милиона. Протести против Рио Тинта. После сваког од њих, Вучић је бивао све јачи и популарнији. Хегел каже да се историја увек понавља.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик