Дизалице, градилишта, ПОНЕКА РУПА НА ПУТУ И МИРИС ЛИПЕ у градском бусу
Где год да се окренете око себе запазићете неки кран који се лењо провлачи између сивог неба и мокре земље, преносећи материјал не би ли, баш као печурке након кише, изникле нове зграде или се реконструисале постојеће.
Тако је више од две деценије костур надалеко познате зграде Радничког универзитета, која је изграђена пре скоро 60 година, а онда изгорела 6. априла 2000, упадљиво стајала и чекала боље дане, за које се протеклих месеци помно спрема. Како су нови власници – програмерска фирма Вега ИТ, још лане најавили, завршетак радова се очекује до краја лета. Међутим, откако је „скелет” застакљен, кад год је ведро небо приликом смираја дана, Раднички делује као да се из пламена издиже нови облакодер, баш попут феникса.
Међутим, није сваки кутак нашег града толико идиличан, нарочито кад је реч о саобраћајницама које се, истина, помно сређују, али то не значи да је немогуће наићи на гомилу омањих рупа усред коловоза. Наиме, на углу Гундулићеве и Текелијине улице, насред пешачког прелаза, већ неко време зврји рупа обележена, како то неписана правила нашег народа налажу, забијеним штапом и жутом кесом која, ако сте вољни да се кладимо, више ни не постоји! Да се разумемо, једна рупа не чини Нови Сад, али – да се ни не лажемо, у свачијем комшилуку се може пронаћи понека за коју сте се већ „емотивно везали”. Шалу на страну, јасно је да су и овакви кратери опасни по учеснике у саобраћају, нарочито што некад треба поприлично бити вешт и успешно их заобићи.
Уколико сте се ових дана возили градским аутобусом на линији 11А, имали сте прилику да видите леп гест неког путника, који је, убравши тек процветалу гранчицу липе, поклонио је возачу и у рупицу (опет нека рупа) на држачу „касе” ставио букетић. Додуше, можда је, ако сте љубитељи романтике, липа поклон возачеве супруге, која га је, машући му на поласку у фирму, поклонила свеже убрану липу... Мада, можда ју је возач и сам некуд посудио, не би ли током вожње удисао пријатан мирис из свог комшилука.
Стижемо до Трга младенаца, кад већ диванимо о љубави, а тамо присуствујемо веома симпатичној сцени. Неколико врабаца, које све ређе виђамо по новосадским улицама, научили су како да преживе у граду без мрвица, „помагали” су запосленима у једном угоститељском локалу тако што су с наслаганих тацни купили и јели остатке хране. Што би неки рекли – није тешко бити фин и оставити мало хлеба и моче, али и не узнемиравати птице док се не наједу!
Текст и фото: Л. Радловачки