Dizalice, gradilišta, PONEKA RUPA NA PUTU I MIRIS LIPE u gradskom busu
Gde god da se okrenete oko sebe zapazićete neki kran koji se lenjo provlači između sivog neba i mokre zemlje, prenoseći materijal ne bi li, baš kao pečurke nakon kiše, iznikle nove zgrade ili se rekonstruisale postojeće.
Tako je više od dve decenije kostur nadaleko poznate zgrade Radničkog univerziteta, koja je izgrađena pre skoro 60 godina, a onda izgorela 6. aprila 2000, upadljivo stajala i čekala bolje dane, za koje se proteklih meseci pomno sprema. Kako su novi vlasnici – programerska firma Vega IT, još lane najavili, završetak radova se očekuje do kraja leta. Međutim, otkako je „skelet” zastakljen, kad god je vedro nebo prilikom smiraja dana, Radnički deluje kao da se iz plamena izdiže novi oblakoder, baš poput feniksa.
Međutim, nije svaki kutak našeg grada toliko idiličan, naročito kad je reč o saobraćajnicama koje se, istina, pomno sređuju, ali to ne znači da je nemoguće naići na gomilu omanjih rupa usred kolovoza. Naime, na uglu Gundulićeve i Tekelijine ulice, nasred pešačkog prelaza, već neko vreme zvrji rupa obeležena, kako to nepisana pravila našeg naroda nalažu, zabijenim štapom i žutom kesom koja, ako ste voljni da se kladimo, više ni ne postoji! Da se razumemo, jedna rupa ne čini Novi Sad, ali – da se ni ne lažemo, u svačijem komšiluku se može pronaći poneka za koju ste se već „emotivno vezali”. Šalu na stranu, jasno je da su i ovakvi krateri opasni po učesnike u saobraćaju, naročito što nekad treba poprilično biti vešt i uspešno ih zaobići.
Ukoliko ste se ovih dana vozili gradskim autobusom na liniji 11A, imali ste priliku da vidite lep gest nekog putnika, koji je, ubravši tek procvetalu grančicu lipe, poklonio je vozaču i u rupicu (opet neka rupa) na držaču „kase” stavio buketić. Doduše, možda je, ako ste ljubitelji romantike, lipa poklon vozačeve supruge, koja ga je, mašući mu na polasku u firmu, poklonila sveže ubranu lipu... Mada, možda ju je vozač i sam nekud posudio, ne bi li tokom vožnje udisao prijatan miris iz svog komšiluka.
Stižemo do Trga mladenaca, kad već divanimo o ljubavi, a tamo prisustvujemo veoma simpatičnoj sceni. Nekoliko vrabaca, koje sve ređe viđamo po novosadskim ulicama, naučili su kako da prežive u gradu bez mrvica, „pomagali” su zaposlenima u jednom ugostiteljskom lokalu tako što su s naslaganih tacni kupili i jeli ostatke hrane. Što bi neki rekli – nije teško biti fin i ostaviti malo hleba i moče, ali i ne uznemiravati ptice dok se ne najedu!
Tekst i foto: L. Radlovački