„НАРУШАВАЛИ СУ УГЛЕД” Пре 120 година превратом Србија се решила Обреновића

Официри завереници убили су тада у рано јутро у Београду, у тадашњем двору, познатом као Стари конак, краља Александра Обреновића и краљицу Драгу.

Био је то резултат широке завере групе официра и истакнутих политичара, који су се чврсто определили да уклоне краљевски пар за који су били уверени да нарушава углед и будућност Србије.

Краљ Александар на власт је дошао 1889. после абдикације оца, краља Милана, али су земљом због малолетства владара управљали намесници. Преузео је власт државним ударом 1893. Због женидбе 1900. дворском дамом његове мајке краљице Наталије, Драгом, сукобио се са оцем и навукао на себе опште незадовољство.

Био је то заправо крвав државни удар којим је уклоњена династија Обреновић која је владала Србијом током већег дела 19. века. Број жртава је био много већи, страдало је више министара, војних лица, краљичина браћа, и други. 

Главне личности војног дела завереничке групе били су Драгутин Димитријевић Апис, тада пешадијски поручник и Антоније Антић коњички поручник. У најранијем официрском завереничком језгру, које се окупило лета 1900. године, били су и поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић, са још тројицом другова.

Антић је потом контактирао Ђорђа Генчића, с којим је био у роду, угледног политичара, бившег министра, блиског сарадника краља Милана. Тако је потом окупљена група утицајних политичких личности, пословних људи (попут Николе Хаџи Томе) као и високих официра попут потпуковника Петра Мишића или пуковника Машина.

Завереници су ноћу 10. на 11 јун (28. на 29. мај, по старом јулијанском календару) продрли у двор, негде око два сата, намерни да уклоне краљевски пар. Потрага је трајала до пред зору. По уклањању краља и краљице, на сцену је ступило политичко крило завере, тако да је брзо образован нови кабинет и обелодањено да се на престо Србије позивају Карађорђевићи.

Трагични краљ Александар навукао је омразу женидбом са Драгом, удовом инжењера Машина, која је била више од десет година старија од краља. Такав брак деловао је непојмљиво у то време када су се владари обавезно венчавали из владарских кућа. Драга јесте била из угледне обреновићевске куће Луњевица, али је брак те врсте био друштвено немогућ. Међу грађанством Србије мишљења су била подељена, било их је који су држали да се краљева воља и у том домену има поштовати, ма какви били стандарди на европским дворовима.

Оно међутим што је ситуацију учинило додатно трагичном била је лажна трудноћа краљице Драге, због чега је Србија постала предмет исмевања у штампи европских земаља.

Коначни преломни момент је вероватно била смрт краља Милана почетком 1901, у Бечу, када је постало несумњиво да на краља Александра више нико не може да пресудно утиче, односно на даљи развој прилика у земљи, а у прилог куће Обреновић. Истина, краљ Милан је заправо дигао руке од свега раније, дубоко разочаран венчањем краља Александра и Драге лета 1900. Исто је учинила и краљица Наталија која се већ дуго налазила у Француској.

Исто тако, самовољна и хировита владавина краља Александра и иначе је произвела бројне непријатеље. Деветнаестовековна Србија уосталом све време је била подељено друштво у ком су постојале присталице и једне и друге династије.

Александар је притом владао нетактично. Намеснике који су управљали земљом до његовог пунолетства уклонио је државним ударом. Сличне уставне и политичке преврате поновио је бар у три наврата током краткотрајне владавине. Исто тако хировито је мењао владе, отпуштао политичке противнике или их слао на робију (попут Ђорђа Генчића, зато што се противио наприличном браку).

И у спољној политици је стабилну орјентацију на Аустроугарску његовог оца краља Милана, заменио покушајем улагивања Русији. Да би потом разочаран релативно брзо променио став.

Постоје озбиљни наговештаји да је краљ Александар настојао, схвативши немогућу ситуацију у којој се нашао, да прекине брак који му није могао донети потомство. Све је међутим било доцкан.

Преврат 1903, је показало се, био не само крај династије Обреновић него заправо и рађање нове епохе у српској историји. Нови краљ Петар Карађорђевић био је строго уставни владар који ничим није излазио из оквира уздржаног обављања владарских дужности. Има отуда оних који тврде да је његова владавина била период најстабилније демократије у Србији. Иако је све време постојао проблем са хировитим понашањем појединих официра учесника у преврату 1903, то је углавном тачно. Исто тако, спољна политика Србије је после смене династија преусмерена.

Крвави преврат у Србији пре 120 година, створио је одмах низ озбиљних проблема на међународном плану. Британија је прекинула дипломатске односе. А и друге земље су се према Србији потом држале врло уздржано. Биле су потребне године да би се то унеколико променило. Односи са Аустроугарском остали су заправо трајно нарушени.

Сама чињеница да су управо официри који су се заклели на верност краљу, били починиоци таквог гнусног злочина готово никога у европским метрополама није оставила равнодушним.  Посебно је на дворовима завлада општа констернација, ужасавање над почињеним.

У штампи Европе дуго се писало на такве и сличне теме, а настали су небројени фељтони, којекакве полухорор прице, зачињене мрачним и крвавим илустрацијама, петпарачки романи.  

Биће потребне деценије како би се слика о Србији променила у појединим земљама, а у свим кризним потоњим ситуацијама по правилу су потезани и аргументи који су ушли у оптицај управо после трагичног преврата 1903. године.

(Крај) нбе/џ