РЕЗОН: Србија мора на изборе на свим нивоима!

Пише: Милорад Бојовић

Сви желе да их имају у свом тиму. Они су одговорни и за успех и за неуспех. Странке са слабом подршком бирача своје дебакле оправдавају тиме да немају пара да плате услуге пи-ар стручњака, истовремено тврдећи да странке које побеђују на изборима то чине само захваљујући чаробњаштву пи-ар саветника.

Они верују да је експерт за пи-ар Мерлин савремене политике који чаролијом решава оно што кандидати не могу да остваре својим прегнућем.

Може се рећи да је Сократ био први политички пи-ар. Први политички саветник. Од горег је правио боље. Бавио се брендингом и рибрендингом. И био је жртва спиновања. Будући да је сметао једној политичкој групацији која није имала снагу да га победи регуларним средствима, Сократа су лажно оптужили да угрожава демократске вредности. Демократа Анит, млади и непознати песник Мелет, и Ликон, непознати говорник, обзнанили су народу да Сократ не поштује исте вредности као они. Да верује у нове богове. Да има своје следбенике које учи да је ново боље од старог.

Вучић 11 година тврди да је његова политика отварања фабрика, отварања радних места, повећавања плата и пензија, боља од старе политике затварања фабрика и гашења радних места, и да зато има огромну подршку народа. С друге стране, опозиција 11 година тврди да је земља под Вучићем пред економским колапсом. Да су нам финансије у фази распадања. Да смо банкротирали. Међутим, спин је користан само уколико је заснован на истини. У супротном ојачава оног против ког је уперен. Тако је опозиција неистинама о економији помагала Вучићу да постане још јачи и још популарнији. Сад шире спин да Вучић доноси погрешне политичке одлуке јер је остао без саветника из Израела, правог пи-ар чаробњака, који му је 11 година доносио победе. Као и обично реч је о спину и необичној кратковидости. Свако ко политику прати од увођења вишестраначја зна да је Вучић самом себи пи-ар. Да је водио све кампање радикала и напредњака. Да је последњих 30 година једини политичар чији рејтинг непрестано расте. Зато ће протести „Србија против насиља„, које наводно организују и на којима говоре непознати млади ентузијасти, имати исти резултат као и сви prеthodni - нису засновани на реалним могућностима.

Ужасни злочини у ОШ „Владислав Рибникар„ и селима Дубона и Мало Орашје, морали су да представљају тачку уједињења. Уместо тога искоришћени су као клица новог раздора, иако се рационалном анализом не може доћи до закључка да би било која друга политичка комбинација на власти могла да их предупреди и спречи. У супротном се може поставити питање, како су се догодили силни масовни злочини између 2000. и 2012. године, ако је Србија пре Вучића била уређена демократија, у којој је све врвело од културе, пристојности и добронаметности? Али, изрицање таквих политичких оптужница може бити засновано само на непристојности и на лошој намери.

Када је Yory Буш млађи изабран за председника САД, у инаугурацијском говору је изнео неколико занимљивих тврдњи. Рекао је да јавни интерес зависи од приватног карактера, од грађанске дужности, породичних веза и поштења.

- Као што је рекао светац нашег времена, сваки дан смо позвани да „чинимо

мале ствари с великом љубављу„. Најважније задатке демократије обављају сви - рекао је Буш.

Тврдећи супротно Вучићеви противници не суде њему! Њихов оптужени су демократија, људска права и слободе. Ево доказа. Не гаси Вучић медије. Његови противници то траже! Они се дигли побуну против слободе медија, под изговором да се боре против ријалити програма, који је током њиховог цветања демократије увезен као бакља слободе. Његови тадашњи апостоли данас га распињу као врховну јерес. Зашто то раде? Да би се под плаштом тобожње борбе за пристојност говорило о ефемерном, а не о суштини. А суштина је да је у Србији некултура постала доминантан образац понашања зато што су после петокотобарске револуције тенденциозно гашене и девалвиране све инстутиције пристојности. Угашена је привреда која је финансирала културу. Угашена су или маргинализована сва културно-уметничка друштва, домови културе, биоскопи, аматерска позоришта, књижевни часописи, књижевни фестивали. Бујали су само вашари који славе и промовишу конзумеризам. Угашене су све издавачке куће. Наша деца уче из uybеnika које пишу странци. Наша деца уче по образовним моделима које су писали странци. Некритички су донети лоши закони о породици и образовању који су прописали да је новац једина мера знања. Донети су закони којима су државу приморали да изађе из власничке структуре у медијима. Тиме је створен оквир да информисање постане конзумеристичка роба либералног капитализма са свим његовим опскурним и ужасним девијацијама. Тако су Србијом загосподариле нове инсигније успеха, четири Н филозофије конзумеризма: новац, необразованост, неодговорност, насиље, и четири неолиберална С: секс, сузе, страх и смрт.

Карл Х. Најтингејл, амерички универзитетски професор, спровео је истраживање на основу ког је закључио да су деца  подложна потрошачком друштву које профитира на њиховој рањивости. Да постају фанатични поклоници скупих марки, златних ланаца и луксузних аутомобила. Довољно је погледати шта у Србији промовишу ИЂ ТВ, Урбан Траце, Цриме инвестигатион, Нетфлиџ...

Транзиција у неолибералну површност и некултуру урађена је перфидно, кроз наметнути став да је све што долази из Америке и Европске уније врхунско и да је свако ко се томе противи демон затуцаности. И мада су транизцијски закони донели лоше резултате на свим пољима, нису могли да буду измењени, јер се ниво дистигнутих демократских норми тешко може смањивати.

Питам се да ли би борци за пристојност подржали измене закона о образовању и породици, да родитељи и просветни радници назад добију праведну снагу васпитања која им је одузета? Да ли би подржали измене Закона о електронским медијима, тако да филмови и музички канали који промовишу новац, необразованост, неодговорност, насиље, секс, страх, смрт и сузе, буду недоступни, закључани као неодговарајући, опасни садржај, као порнографија? Да ли би подржали измене закона о издаваштву, како бисмо у uybеnikе вратили доброту, уљудност и саосећајност? Или ће они који су либералном капитализму широм отворили врата Србије, наставити да инсистирају да политичари уређују и забрањује медије? Да капитализам, који су успоставили, заменимо комунизмом? Тако доказују да је Маркус Ли Хансен био у праву кад је тврдио да постоји принцип интереса треће генерације - да унук жели да се сећа оног што син хоће да заборави. Опозициони повратак у комунизам потврђује то правило.

Неће тако наудити Вучићу. Већ себи. Варају се ако мисле да ће тиме што на протестима траже себичну политичку корист задобити поверење грађана који протестују, и придобити оне који сматрају да се политичке разлике не решавају на протестима него на изборима. Шта ће опозицини лидери урадити кад 2,3 милиона грађана који мисле другачије подржи идеју да се изађе на превремене изборе? Чиме ће их принудити да не гласају за Вучића? Чиме ће их приморати да се одрекну емпиријских аргумената да опозиција нуди политику која би земљу поново, као пре 20 година, дала у концесију тајкунима и странцима и која би им поново одузела шансу да пристојно живе од свог рада? Хоће ли ризиковати опаснији пут? Хоће ли покушати да их силом спрече у томе? Хоће ли покушати да их принуде да се одрекну својих и прихвате туђа политичка уверења?

Ако мисле да ће поправити Србију тиме што друге спречавају да слободно верују у свој разум, и исповедају своју политичку вољу - греше. Племенитост не почива на присиљавању и понижавању других већ на поправљању себе. Добронамерност није политичка фраза. Није спин којим се остварује политичка корист. То је одлучност да се човек одрекне ароганције и све људе уважи с дужним поштовањем. Достојанство није пиклич надменог презрења, већ искрени осмех честитог срца. Да би то доказала Србија мора на нове изборе. На свим нивоима!

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик