ИЗАЗОВИ ТИКТОКА Запостављена деца траже пажњу на друштвеним мрежама

Од подршке тешко болеснима данас смо дошли до изазова самогушења, вожње затворених очију кроз град, лизања тоалетне даске у авиону, депилације воском целог лица, убацивања новчића у делимично стављен пуњач у утичницу, до изазивања халуцинација коришћењем хипнотика попут бенадрила. И то раде деца, користећи платформе Тикток и Снепчет, које је могуће користити ако сте старији од 13 година. А деци није тешко да слажу датум рођења.

„Родитељи углавном не користе Тикток и цео концепт им је стран, али пре свега треба да обрате пажњу на децу и на њихово понашање„, каже психолог Ана Мирковић. „Да би се превенирало да дете, незрело и недовољно психички развијеног мишљења и логичког закључивања, уопште уђе у ту причу и ради глупе ствари: да се слика на врло опасним местима, да себи стави со па лед на кожу и тако направи живе ране, да стеже врат до тренутка док не изгуби свест – а све да би добило пажњу и аплаузе непознатих људи, родитељи треба да буду више укључени и да заиста буду у комуникацији са децом„.

Како истиче, деца која имају довољно пажње у породици, неће је тражити тако непромишљено, на друштвеним мрежама.

„Када родитељи примете најмању промену у понашању детета: начин на који ходају, како им се обраћају, како спавају, какви су им резултати у школи, како једу, како се друже, треба да причају с њима. Не треба да им приђу с питањем “да ли учесвујеш на неком ТикТоку или у изазову, већ да пробају да виде шта је узрок тих дечијих тихих патњи, дилема, страхова„, каже Ана Мирковић.

Према њеним речима, кроз овакав вид разговора лакше се долази до осетљивих тема, па и оног питања о ТикТоку, па деца спусте гард и крену у праву комуникацију. Често се дешава да родитељи уопште не комуницирају са децом, престану да им буду ауторитет нити вође, и деца су препуштена самима себи, те покушавају да реше проблеме које не могу да превазиђу сами. Зато је јако важно разговарати са децом, нарочито на тему дигиталне комуникације и друштвених мрежа.

Међу посебно опасним, а популарним изазовима су истрчавање на пешачки прелаз кад наиђе камион, ударање у главу, подметање ногу док неко скаче, скакање по крову кола која се крећу, ходање по ивицама зграде на ТикТоку имате промовисање алкохола, промовисање дрога, имате ТикТок докторе који саветују деци да сипају киселину у очи како би променили боју дужице или да избеле зубе. Нови изазови су три сата боравка у кавезу с опасном животињом и испијање алкохола кад неко, читајући, каже вашу кључну реч.

„Погрешно је уверење да родитељи у дигиталној писмености каскају за децом„, мишљење је Саше Живановића, пензионисаног начелника Одељења за високотехнолошки криминал МУП-а Србије и председника Института за безбедносни mеnaymеnt. „Нове генерације З одавно знају за све опасности друштвених мрежа и они су најодговорнији за добробит своје деце„.

Ипак, иако су дигитално писмени, родитељи бораве на неким другим мрежама. Према речима наше саговорнице, на ТикТоку и Снепчету има око један одсто родитеља.

„Како можете да контролишете дете, кад уопште нисте на тој платформи? Контрола је непримерена и само затвара канал комуникације„, истиче Ана Мирковић. „Кад су школе у питању, едукација је најбољи начин да се приђе деци. Али, то мора да буде систематично: постоји и Грађанско васпитање и часови одељенске заједнице, могу да се организују vannastavnе активности. Потребно је да институције пораде на томе да се оваква едукација уведе у систем. Приручници нам нису довољни, потребно је и да их читамо„.

„Моје колеге из полиције иду у школе и држе обуке деци и професорима, и на томе треба још више радити”, каже Живановић„. „Треба чути и ту децу”.

А кад смо код технологије, уз све напоре да се садржај који се качи на мреже контролише, неки видео прикази пролазе “испод радара”. А ево и зашто.

„Тикток поседује алгоритам вештачке интелигенције за пласирање садржаја корисницима у односу на то шта гледају и лајкују„, каже Саша Живановић. „Оно што се мање зна јесте да Тикток користи вештачку интелигенцију за препознавање лица, предмета, говора мржње, па и тих ризичних изазова који се пласирају на тој друштвеној мрежи. Међутим, то су милијарде видео записа; не можете све филтрирати, и неки од тих опасних садржаја прођу„.

„Тикток има пуно лепих и корисних садржаја и на родитељима је да их представе деци. Ту медији могу да имају важну улогу. Треба да прекинемо с праксом сензационалистичког писања само о лошим примерима или катастрофама, већ да промовишемо добре ствари, којих такође има на Тиктоку”, констатује Живановић, истичући да на Тиктоку постоји група „Домаћин”, где се деца такмиче да помажу родитељима у спремању куће, кувању, уређењу простора... Такав је и изазов играња кола на одређену мелодију, који показује како се деца друже и ван друштвених мрежа.

Како каже наш саговорник, не можемо се ослањати само на рад администратора и модератора Тиктока. Постоји и опција пријављивања неприличног или опасног садржаја и треба указати деци на то колико је важно бити социјално одговоран.

„Ипак, основна ствар у спречавању да се дете придружи неком Тикток изазову јесте рад родитеља. Они морају да упозоре децу на то да постоји опасан садржај и ту нема изговора. Деца, зарад тих лајкова, не размишљају о последицама. У жељи да се разликују од других, чине несмотрене потезе, што може да се заврши погубно„, каже Живановић, истичући да је до сада, према неким проценама, у ТикТок изазовима до 2021. године живот у изазову изгубило преко 85 младих.

„Родитељи морају да науче децу како да реагују када наиђу на ризичан садржај. Најважније је да никада не учествују у тим изазовима, да не подстичу друге на учествовање и да га пријаве администраторима и модераторима. Треба створити свест код деце о последицама тих опасних изазова, јер то код њих у тим годинама још увек није изграђено„.

И. Радоичић