Улични пси проналазе срећу у бутику Оливере Илић

Љубав према псима датира из детињства на селу, где је одрастала са животињама, а у кући су увек имали једног или два пса. Када су Оливерина деца била мала, приче за лаку ноћ биле су заправо истинити догађаји, а њени пси из детињства главни јунаци. Деца су одувек желела да имају пса, али њој је то у стану било неприхватљиво. Међутим, све се променило пре девет година.

– Син се враћао са тренинга и видео једног малог пса самог у мраку – сећа се Оливера Илић. – Није имао намеру да га поведе кући, хтео је да му купи нешто да поједе, међутим, испред пекаре су били велики пси и плашио се да га ту остави. Донео је куче кући, а кад сам ја ушла у стан, рекао је да има изненађење за мене. Имала сам шта да видим: у лавору је лежао офуцан мали пас који је више личио на козу. Син ме је замолио да се не љутим и објаснио да није знао шта ће са њим. Тражили смо некога да га удоми, никога нисмо нашли, тако да сам после три дана рекла: „Нека остане код нас.”

Активна је у Фејсбук групама које се баве напуштеним животињама, а највише у групи „Изгубљени/нађени пси Нови Сад”. Свест о псима луталицама јесте подигнута, сматра Оливера, али чини се да их је све више. Иако сматра да многи за добробит паса чине знатно више него она, Оливеру Илић чини посебном то што је псима у свом бутику, поред хране и воде, пружила чак и преноћиште. Ту су се осећали безбедно и никад ниједан није направио неред. О томе су следиле објаве на Фејсбуку и током две године је на тај начин успела да удоми четири пса. Један од њих је Мила, која је Оливеру цео месец посећивала сваког дана. Знали су је и други, па се догађало да дође пред бутик пре него што се отвори, а људи су Оливери слали поруке попут: „Мила је ту” или „Чека вас Мила”.

– Дала сам јој то име зато што је заиста мио и нежан пас – потврђује Оливера. – Кад сам је први пут срела и чучнула поред ње, пружила ми је шапу и баш сам је тестирала колико ће то да траје. Сигурно је два минута држала шапу у мојој руци, али тада ми је у бутик ушла муштерија, па сам морала да се вратим. Након десет дана појавила се опет, ушла у бутик и поново ми је пружила шапу. Објавила сам фотографију и тада се јавила девојка која је Милу препознала и објаснила ми да су је момак и она пре годину дана пронашли болесну код факултета, одвели је код ветеринара, а након тога и у „Зоохигијену”. Девојка је дошла код мене, уверила се да је то заиста Мила и била је веома срећна јер није знала шта се даље догађало с њом. Размишљала сам о томе шта да радим, а онда је у бутик дошло двоје људи који су рекли да би волели да је удоме. Испоставило се да живе на Подбари, као и ја, тако да се често сретнемо и изгрлимо. Мила се брзо уклопила, срећна је и ужива с њима, а и они са њом.

Поред потврђено јаче свести, према мишљењу наше суграђанке, потребно је изборити се да се спроводи закон о добробити животиња који подразумева чиповање власничких паса, стерилизацију, кажњавање за злостављање, тровање и убијање животиња.

– У свачијем је интересу да пси не буду на улици, без обзира на то да ли их воле или не. Потребна је одговорност, животиње нису играчке – поручује Оливера Илић.

Б. Павковић