Ulični psi pronalaze sreću u butiku Olivere Ilić

Ljubav prema psima datira iz detinjstva na selu, gde je odrastala sa životinjama, a u kući su uvek imali jednog ili dva psa. Kada su Oliverina deca bila mala, priče za laku noć bile su zapravo istiniti događaji, a njeni psi iz detinjstva glavni junaci. Deca su oduvek želela da imaju psa, ali njoj je to u stanu bilo neprihvatljivo. Međutim, sve se promenilo pre devet godina.

– Sin se vraćao sa treninga i video jednog malog psa samog u mraku – seća se Olivera Ilić. – Nije imao nameru da ga povede kući, hteo je da mu kupi nešto da pojede, međutim, ispred pekare su bili veliki psi i plašio se da ga tu ostavi. Doneo je kuče kući, a kad sam ja ušla u stan, rekao je da ima iznenađenje za mene. Imala sam šta da vidim: u lavoru je ležao ofucan mali pas koji je više ličio na kozu. Sin me je zamolio da se ne ljutim i objasnio da nije znao šta će sa njim. Tražili smo nekoga da ga udomi, nikoga nismo našli, tako da sam posle tri dana rekla: „Neka ostane kod nas.”

Aktivna je u Fejsbuk grupama koje se bave napuštenim životinjama, a najviše u grupi „Izgubljeni/nađeni psi Novi Sad”. Svest o psima lutalicama jeste podignuta, smatra Olivera, ali čini se da ih je sve više. Iako smatra da mnogi za dobrobit pasa čine znatno više nego ona, Oliveru Ilić čini posebnom to što je psima u svom butiku, pored hrane i vode, pružila čak i prenoćište. Tu su se osećali bezbedno i nikad nijedan nije napravio nered. O tome su sledile objave na Fejsbuku i tokom dve godine je na taj način uspela da udomi četiri psa. Jedan od njih je Mila, koja je Oliveru ceo mesec posećivala svakog dana. Znali su je i drugi, pa se događalo da dođe pred butik pre nego što se otvori, a ljudi su Oliveri slali poruke poput: „Mila je tu” ili „Čeka vas Mila”.

– Dala sam joj to ime zato što je zaista mio i nežan pas – potvrđuje Olivera. – Kad sam je prvi put srela i čučnula pored nje, pružila mi je šapu i baš sam je testirala koliko će to da traje. Sigurno je dva minuta držala šapu u mojoj ruci, ali tada mi je u butik ušla mušterija, pa sam morala da se vratim. Nakon deset dana pojavila se opet, ušla u butik i ponovo mi je pružila šapu. Objavila sam fotografiju i tada se javila devojka koja je Milu prepoznala i objasnila mi da su je momak i ona pre godinu dana pronašli bolesnu kod fakulteta, odveli je kod veterinara, a nakon toga i u „Zoohigijenu”. Devojka je došla kod mene, uverila se da je to zaista Mila i bila je veoma srećna jer nije znala šta se dalje događalo s njom. Razmišljala sam o tome šta da radim, a onda je u butik došlo dvoje ljudi koji su rekli da bi voleli da je udome. Ispostavilo se da žive na Podbari, kao i ja, tako da se često sretnemo i izgrlimo. Mila se brzo uklopila, srećna je i uživa s njima, a i oni sa njom.

Pored potvrđeno jače svesti, prema mišljenju naše sugrađanke, potrebno je izboriti se da se sprovodi zakon o dobrobiti životinja koji podrazumeva čipovanje vlasničkih pasa, sterilizaciju, kažnjavanje za zlostavljanje, trovanje i ubijanje životinja.

– U svačijem je interesu da psi ne budu na ulici, bez obzira na to da li ih vole ili ne. Potrebna je odgovornost, životinje nisu igračke – poručuje Olivera Ilić.

B. Pavković