НИНИНЕ МУСТРЕ Подсмех као подстрек
Пре више од две деценије радила сам као менаџер у једној малој фирми и позвала неколико младих људи у екипу коју сам водила.
То је било време мојих тражења сопственог идентитета и покушаја да се бавим нечим „конкретнијим“ и мање стресним од ТВ новинарства. Међутим, чим ми се указала нова прилика да се вратим својој правој љубави оберучке сам је прихватила, али са екипом са тог посла остала сам у добрим односима. Неки од њих су завшили којекуда по свету и нисмо били у контакту, а ево баш пре неки дан ми се јавила једна од њих и инспирисала ме за данашњу тему.
Разговор је почела извињењем због својих ставова према мојим принципима које сам уз тадашњи посао настојала да им пренесем, сматрајући да им могу бити корисни како за посао тако и за приватни живот. Ја се њених ставова не сећам, јер нисам примећивала да се ико од њих било чему што сам говорила противио. Вероватно је то радила у мом одсуству. Каже како се смејала мојим причама о соковима од воћа из блендера, о разним корисним вежбама, а најлуђе су јој биле визуелизације које смо заједно радили да поспешимо посао. Сећам се добро тих визуелизација: након краћих вежби дисања и опуштања, кроз причу сам их наводила да замишљају људе који долазе код нас, којима се допада наша понуда, срећни су и задовољни због свог избора, уживају и поново нам се враћају. И радили смо прилично добро иако је посао био тек у повоју, а времена су као и увек на овим просторима била сложена, конкуренција нелојална, услови тешки... Сада као већ зрела и одговорна жена са породицом потпуно разуме све о чему сам тада говорила и живи по многим принципима које сам промовисала. Баш ме је обрадовала. Поготово што је успешна мајка, супруга и предузетница.
Добро је што тада нисам директно осетила тај подсмех, јер га у то време не бих доживела како га данас доживљавам – као подстрек, али ваљда је било потребно да прођем нека искуства и да се уверим да је подсмех заправо ту не да би ме поколебао, него да би ме натерао да се преиспитам, отклоним мане и још јаче наставим на путу у који верујем, јер доноси добробит не само за мене него и за све људе око мене, а штету не наноси никоме. Тај принцип сам одувек поштовала, али га се нисам баш увек придржавала. Направила сам компромиса и компромиса који су ме коштали живаца, кајања, неспоразума и огромног незадовољства собом које је најјачи отров који сам икада попила. Али животна школа коју сам уз то истовремено пролазила, вредела је сваке патње и муке. Сада знам да је подсмех први корак у прихватању нечије идеје, као прелазна фаза у процесу преобраћања за које душа зна да је неопходно, али научени обрасци понашања су прејаки да то одмах на прву прихватимо. Када са нечим не резонирамо, ми се не подсмевамо, јер то ни не примећујемо. Зато ми је подсмех данас вредан подстрек.
Нина Мартиновић Армбрустер