NININE MUSTRE Podsmeh kao podstrek
Pre više od dve decenije radila sam kao menadžer u jednoj maloj firmi i pozvala nekoliko mladih ljudi u ekipu koju sam vodila.
To je bilo vreme mojih traženja sopstvenog identiteta i pokušaja da se bavim nečim „konkretnijim“ i manje stresnim od TV novinarstva. Međutim, čim mi se ukazala nova prilika da se vratim svojoj pravoj ljubavi oberučke sam je prihvatila, ali sa ekipom sa tog posla ostala sam u dobrim odnosima. Neki od njih su zavšili kojekuda po svetu i nismo bili u kontaktu, a evo baš pre neki dan mi se javila jedna od njih i inspirisala me za današnju temu.
Razgovor je počela izvinjenjem zbog svojih stavova prema mojim principima koje sam uz tadašnji posao nastojala da im prenesem, smatrajući da im mogu biti korisni kako za posao tako i za privatni život. Ja se njenih stavova ne sećam, jer nisam primećivala da se iko od njih bilo čemu što sam govorila protivio. Verovatno je to radila u mom odsustvu. Kaže kako se smejala mojim pričama o sokovima od voća iz blendera, o raznim korisnim vežbama, a najluđe su joj bile vizuelizacije koje smo zajedno radili da pospešimo posao. Sećam se dobro tih vizuelizacija: nakon kraćih vežbi disanja i opuštanja, kroz priču sam ih navodila da zamišljaju ljude koji dolaze kod nas, kojima se dopada naša ponuda, srećni su i zadovoljni zbog svog izbora, uživaju i ponovo nam se vraćaju. I radili smo prilično dobro iako je posao bio tek u povoju, a vremena su kao i uvek na ovim prostorima bila složena, konkurencija nelojalna, uslovi teški... Sada kao već zrela i odgovorna žena sa porodicom potpuno razume sve o čemu sam tada govorila i živi po mnogim principima koje sam promovisala. Baš me je obradovala. Pogotovo što je uspešna majka, supruga i preduzetnica.
Dobro je što tada nisam direktno osetila taj podsmeh, jer ga u to vreme ne bih doživela kako ga danas doživljavam – kao podstrek, ali valjda je bilo potrebno da prođem neka iskustva i da se uverim da je podsmeh zapravo tu ne da bi me pokolebao, nego da bi me naterao da se preispitam, otklonim mane i još jače nastavim na putu u koji verujem, jer donosi dobrobit ne samo za mene nego i za sve ljude oko mene, a štetu ne nanosi nikome. Taj princip sam oduvek poštovala, ali ga se nisam baš uvek pridržavala. Napravila sam kompromisa i kompromisa koji su me koštali živaca, kajanja, nesporazuma i ogromnog nezadovoljstva sobom koje je najjači otrov koji sam ikada popila. Ali životna škola koju sam uz to istovremeno prolazila, vredela je svake patnje i muke. Sada znam da je podsmeh prvi korak u prihvatanju nečije ideje, kao prelazna faza u procesu preobraćanja za koje duša zna da je neophodno, ali naučeni obrasci ponašanja su prejaki da to odmah na prvu prihvatimo. Kada sa nečim ne rezoniramo, mi se ne podsmevamo, jer to ni ne primećujemo. Zato mi je podsmeh danas vredan podstrek.
Nina Martinović Armbruster