МЛАДИ НАУЧНИК из Новог Сада одлучио да остане у Србији, а његов ИЗУМ би могао да реши светски проблем
НОВИ САД: Уписаћу докторске студије, надам се на истом факултету и наставити да се бавим науком у Србији..., рекао је Видак Раичевић још 2016. године.
Седам година касније, Видак је испунио своју жељу и постао докторанд на Природно – математичком факултету Универзитета у Новом Саду и не само то, добитник је престижне награде "Михајло Пупин" коју додељује Матица Српска.
Овај млади научник бави се истраживањима везаним за лечење карцинома. Тројански коњ из његове лабораторије требало би да збуњује ћелије рака, а једног дана могао би бити лек. Истраживач – сарадник на Катедри за органску хемију, како каже, ласкаву титулу Матице Српске, добио је за рад који се бавио се дериватизацијом стероидних хормона човека, једним од начина добијања молекула које имају корисне биолошке активности, па и у проналажењу лекова.
Осмишљава "тројанског коња"
Да бисмо разумели о чему се ради, млади научник хормоне пореди са клавиром, они практично притискају више типки и изазивају више различитих реакција у организму. Тако постоје и неки облици канцера који су хормон зависни.
"Стратегија којом сам се бавио је осмишљавање тројанског коња, модификација тог молекула, коришћењем органске хемије. Мењам структуру молекула помоћу хемијских реакција, да би добио молекул који се ћелији представи као нешто што она жели, као тај хормон који помаже ћелији да расте и да се дели, да добијемо оно што се зове тумор. Међутим, ако тај молекул променимо, дамо му нови облик, бар у неким деловима, он је управо налик на античког тројанског коња, ћелија га усваја. Уместо да јој помогне да расте, ћелија одумире", објашњава Раичевић за Спутник.
Коначан резултат истраживања, каже лауреат, још је далеко, а велики проблем у томе што се истраживање ради у Универзитетском центру, а не у великој фармацеутској индустрији која би новцем могла да помогне брже кретање молекула ка примени.
Млади научник додаје да и у свету из универзитетских центара долази свега 10 одсто молекула који на крају добију титулу клинички одобреног лека.
Његово истраживање наслоњено је на prеthodni рад колега са ПМФ-а, али и других универзитетских центара. Молекули које прави су уједно и органометални, основ за тај део истраживања дао је професор Растко Вукићевић са Универзитета у Крагујевцу. Он је своје знање пренео професору Нику Радуловићу, декану ПМФ-а у Нишу. Ова два професора ментори су на његовој докторској дисертацији.
Видак Раичевић је остао у Србији, између осталог и због тога што поштује рад и знање људи који су му га пренели, а своје знање жели да пренесе новим генерацијама. Знање чини друштво и државу бољим, само тако можемо напред.
"То је једно невероватно лепо искуство, радити са нашим најелитнијим средњошколцима, који се највише занимају за биологију и хемију. Добијамо врхунске стручњаке, јер кад се неко интересује за хемију од основне школе, настави у средњој, жели да уради још више на факултету, кроз такмичење или волонтирањем у лабораторијама, добијамо људе који су заиста велики потенцијал и јако је тужно када они оду из ове земље", рекао је он за Спутник.
Фонд за науку - помоћ младим научницима
Како је објаснио, иако се срозавају критеријуми, увек имамо 5 одсто натпросечно заинтересоване и квалитетне деце с којом је лако радити. А сада имамо и Фонд за науку који је управо отворио нови програм помоћи младим истраживачима и научницима у раној фази каријере. Само за овај програм Република Србија издвојила је четири милиона евра.
Добитник награде "Михајло Пупин" ове године би требало да докторира, а има и нови пројекат тима који ће бити одговор на позив Фонда за науку Републике Србије.
"Тренутно се занимамо за могућност одређивања појединих молекула у биолошким течностима, као што је цереброспинална течност и употребу онога што је све актуелније, а то су информационе технологије. Алгоритми дубоког учења потенцијално би могли да омогуће предикцију разних стања која могу да се доведу у везу са променама у тој течности", објаснио је он.
Раичевић додаје да је много ученика који су своје матурске радове хтели да ураде у лабораторијама на факултету, имали су толику жељу и вољу да то ураде, да су њихови матурски радови готово на нивоу дипломског рада.
Имао је прилику да се такмичи и као студент, што је реткост кад је хемија у питању, и то у Ирану и Либану. То су, каже, у том тренутку била два једина центра у свету која су организовала такмичења за студенте.
Учествовао је у организацији српске хемијске олимпијаде, која је квалификационо такмичење за Међународну хемијску олимпијаду на коју одлазе најбољи средњошколци. Члан је и комисије за такмичење ученика основних школа.