Павловци: Ђерам ради, вода у бунару чиста, нема стоке да се напоји

Прошао поред неких напуштених вила и избио код Хотела Термал иза којег је римокатоличко гробље које сведочи и о неколико рударских трагедија; Железничке станице затворене 1969. када и Врднички рудник; напуштених вила са почетка 20. века у Господском реду и Касине у којој је сад МЗ Врдник. Преко Нове колоније у којој још има Словенаца и Чеха, потомака врдничких рудара стижем до села Јазак у којем време као да је стало. О Врднику и Јаску сам писао у ранијим репортажама а циљ мог данашњег путовања су села Павловци и Стејановци.

На улазу у Павловце налази се лепо уређени парк са дечијом играоницом на отвореном (произведеном у Турској); бетонским тереном за фудбал и кошарку поред којег на зиду пише „Играј за живот - реци НЕ дрогама!”. Ту су и једна (исправна) чесма и споменик мештанима погинулим партизанима и жртвама фашиста у Другом светском рату.

Црква Светог Николе у Павловцима припада Епархији сремској Српске православне цркве. На улазу у цркву налази се обавештење о богослужењу и умрлица прерано преминулог свештеника Јована Пробојчића (53).

Најстарији запис о сеоској цркви у Павловцима пронађен је у архиву грофова Одескалкија у Риму. Прва црква је саграђена 1701. од дрвета и плетера покривена шиндром. Према историјским изворима 1732. је освештана нова црква, такође од плетера и са трапезом од камена. Познато је и то да су Павловчани 1797. изградили веома лепу, импозантну цркву у готском стилу, од тврдог материјала. Зидове је осликао Петар Чортановић, а иконостас урадио Павле Бошњаковић. Немци су минирали цркву приликом паљења села у октобру 1944. Тек 2007. су изливени темељи нове, мање цркве, а озидана је у периоду од 2011. до 2014. када су у јуну те године зазвонила три звона чији је донатор Павле Ненадовић из Вогња. Матичне књиге села постоје од 1827. а неке су изгореле приликом паљења села.

Продужујем низ улицу до места где се налази чувени „Павловачки ђерам.” У је селу пре 10 година било 120 крава. „Данас има једва 10 ако и толико! Некада су краве пролазиле пола сата кроз село враћајући се кући са паше!”, кажу ми мештани у центру. Ђерам који се налази и на туристичким мапама - нема ко да користи. Бунар је активан, вода добра за пиће - али нема крава и нема ко да га користи. У селу постоје још три јавна бунара - сва три су ван функције.

Цена земље скочила и до 250 пута!

На раскрсници у центру села скрећем Фрушкогорском улицом кад северу и стижем до Павловачког језера, познатог и под називом Кудош. Језеро је настало 1983. преграђивањем долине потока Кудош браном дужине 400 метара. Павловачко језеро захвата површину од око 65 хектара, а долине су му благо стрме и прекривене обрадивим пољопривредним земљиштем. На левој обали језера смештено је неколико угоститељских објеката, а на десној страни се налази неколико летњиковаца. Андрија Драшковић је био први познати Београђанин који је овде направило вилу. А онда се доселио и најславнији Србин. „Дошао је Андрија Драшковић са Срђаном Ђоковићем код мог девера и рекао да Срђан хоће да купи ту земљу. На свекра су се водила три јутра земље, они су рекли 100.000 евра, сутрадан је одмах све заказано код нотара, за дан завршено“, изјавила је својевремено за медије једна мештанка. Новакова породица је, поред споменута три јутра (1,7 хектара), купила још једно од другог власника. Чувар газдинства које се налази директно преко језера у односу на Ђоковиће испричао је како је ту земља 2009. вредела око 1.700 до 1.800 евра по хектару, а да данас има људи који за хектар траже и по пола милиона што је 250 пута више.

На обали језера затекао сам неколико пецароша али је по површини плутало доста мртвих риба што вероватно указује на неки поремећају у екосистему језера. Неки кажу да је проблем и у сељацима који ту перу своје прскалице у којима су били пестициди што је фатално за језерску фауну.

Тројица мештана на раскрсници испред цркве жале се како су гости њихових новопечених комшија прилично бахати возачи: „Терају као да је ауто-пут, морам да пазимо на децу, посебно викендом када их има више!”

Павловци се спомињу још у записима из давне 1315. Према једној од теорија, село је добило име према Павлу, који је овде са групом досељеника формирао насеље. Друга прича се везује за пастира Павла који је на простору данашњег насеља чувао стадо. Стадо је припадало газда Тани из Руме, а давало је увек највише млека. Газда Тана је пастира увек хвалио говорећи како „Павловци“ имају набоље јагањце и млеко. Још једну причу, записао је новинар „Политике”, Миладин Станкић бавећи се прошлошћу космајске области. Према овој причи, Павловчани који су живели испод Космаја бежећи од Турака долазе у Срем 1736–1739. а новој насеобини дају име места одакле су дошли. Изглед села се кроз време мењао. Павловци су рушени и обнављани, а оно по чему су дуго било препознатљиви јесте бунар у центру села, односно, како би Павловчани рекли – на раскршћу. Село од свог постанка у сред раскрснице има Велики крст и бунар Рапид. До 1944. само неколико кућа је било од тврдог материјала, све остале су биле од черпића и набоја. Пред Други светски рат, село је имало преко 700 становника. У Руми и Сремској Митровици стрељано је 50 младих људи, у логору Јасеновац седморо, приликом паљења села убијено 10 лица, 20 бораца НОБ-а је погинуло на ратишту. На плочи у Спомен-парку су имена 89 лица, жртава рата. Поред људских жртава, причињена је и велика материјална штета. У октобру 1944. Немци и домаће Швабе су запалили село и минирали сеоску цркву. Тада је скоро цело село изгорело. Локално становништво је било принуђено да избегне, највећим делом у Руму и оближња села. Постојао је ризик да се село угаси, али Павловчани су одлучили да се врате у своје родно место.

Током 1946. и 1947. Павловчани су заједно са немачким заробљеницима изградили више од 80 кућа од шљаке. Ове куће се и данас могу видети у селу. Обнова није текла лако посебно ако се узме у обзир да је уследио принудан откуп пољопривредних производа и одузимање земљишта. Село 1951. добија струју, а тек шездесетих година људи каменом равнају цесте, праве тротоаре од цигле, граде Спомен-парк. Кад је укинута пруга, људи сложно граде калдрму за аутобуски превоз, посипају путеве каменом.... Ренесанса села је почела седамдесетих година и у наредном периоду мештани су  изградили пут до Руме, путеве кроз улице, тротоаре, нову струјну мрежу, изградили бољу телефонску централу, отворили здравствену амбуланту, адаптирали школу са станом за учитеља и месну канцеларију, обновили саднице у парку и улицама, изградили водоводну мрежу, гасну мрежу, изградили Дом културе, отворили библиотеку, основали Земљорадничку задругу, изградили спортске терене, опремили дечије игралиште, урадили заштиту јавних бунара, изградили Велики крст у центру села, изградили сеоску цркву, учествовали у изградњи павловачког језера Кудош, у стварању монографије...

На путу ка гробљу у Павловцима стижем до једне куће са лепо уређеним двориштем. На зиду пише „Чупеља”. Чупељини родитељи доселили су се са њим, још двојицом браће и сестром 1968. из Босне и Херцеговине. Каже, био би и травањак свеже покошен, да га рођак који је требало да дође са косилицом није “испалио”, мада је и оваквав са процветалим пољским цвећем леп. Жали се како су се људи последњих 10-15 година отуђили. „Сви су негде отишли, ови који су остали гледају своја посла! Некада смо се овде дружили сваког викенда, јели, пили, певали...”

На сеоском гробљу срећем човека који је у Савету МЗ и сам је себе, како каже, задужио да коси између надгробних споменика. „Село се никад није опоравило од катастрофе у Другом светском рату. Од 700 становника преко 100 је побијено или погинуло у партизанима. Данас на спавању у Павловцима нема више од 300 душа...” И он се жали да су се људи „искварили”, млади пре иду да раде у Руму од 9 до 5 него да обрађују своју земљу. Пољопривреда више никог не занима... Више од половине гробова нема ко да обилази, људи отишли... Унуци још и долазе али праунуци који покојнике нису познавали - ни не знају где су гробови њихових предака и ту се све завршава. Маховина за пар година учини своје, прекрије слова и од човека остане само порцеланска слика.

Роберт Чобан