Pavlovci: Đeram radi, voda u bunaru čista, nema stoke da se napoji

Prošao pored nekih napuštenih vila i izbio kod Hotela Termal iza kojeg je rimokatoličko groblje koje svedoči i o nekoliko rudarskih tragedija; Železničke stanice zatvorene 1969. kada i Vrdnički rudnik; napuštenih vila sa početka 20. veka u Gospodskom redu i Kasine u kojoj je sad MZ Vrdnik. Preko Nove kolonije u kojoj još ima Slovenaca i Čeha, potomaka vrdničkih rudara stižem do sela Jazak u kojem vreme kao da je stalo. O Vrdniku i Jasku sam pisao u ranijim reportažama a cilj mog današnjeg putovanja su sela Pavlovci i Stejanovci.

Na ulazu u Pavlovce nalazi se lepo uređeni park sa dečijom igraonicom na otvorenom (proizvedenom u Turskoj); betonskim terenom za fudbal i košarku pored kojeg na zidu piše „Igraj za život - reci NE drogama!”. Tu su i jedna (ispravna) česma i spomenik meštanima poginulim partizanima i žrtvama fašista u Drugom svetskom ratu.

Crkva Svetog Nikole u Pavlovcima pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve. Na ulazu u crkvu nalazi se obaveštenje o bogosluženju i umrlica prerano preminulog sveštenika Jovana Probojčića (53).

Najstariji zapis o seoskoj crkvi u Pavlovcima pronađen je u arhivu grofova Odeskalkija u Rimu. Prva crkva je sagrađena 1701. od drveta i pletera pokrivena šindrom. Prema istorijskim izvorima 1732. je osveštana nova crkva, takođe od pletera i sa trapezom od kamena. Poznato je i to da su Pavlovčani 1797. izgradili veoma lepu, impozantnu crkvu u gotskom stilu, od tvrdog materijala. Zidove je oslikao Petar Čortanović, a ikonostas uradio Pavle Bošnjaković. Nemci su minirali crkvu prilikom paljenja sela u oktobru 1944. Tek 2007. su izliveni temelji nove, manje crkve, a ozidana je u periodu od 2011. do 2014. kada su u junu te godine zazvonila tri zvona čiji je donator Pavle Nenadović iz Vognja. Matične knjige sela postoje od 1827. a neke su izgorele prilikom paljenja sela.

Produžujem niz ulicu do mesta gde se nalazi čuveni „Pavlovački đeram.” U je selu pre 10 godina bilo 120 krava. „Danas ima jedva 10 ako i toliko! Nekada su krave prolazile pola sata kroz selo vraćajući se kući sa paše!”, kažu mi meštani u centru. Đeram koji se nalazi i na turističkim mapama - nema ko da koristi. Bunar je aktivan, voda dobra za piće - ali nema krava i nema ko da ga koristi. U selu postoje još tri javna bunara - sva tri su van funkcije.

Cena zemlje skočila i do 250 puta!

Na raskrsnici u centru sela skrećem Fruškogorskom ulicom kad severu i stižem do Pavlovačkog jezera, poznatog i pod nazivom Kudoš. Jezero je nastalo 1983. pregrađivanjem doline potoka Kudoš branom dužine 400 metara. Pavlovačko jezero zahvata površinu od oko 65 hektara, a doline su mu blago strme i prekrivene obradivim poljoprivrednim zemljištem. Na levoj obali jezera smešteno je nekoliko ugostiteljskih objekata, a na desnoj strani se nalazi nekoliko letnjikovaca. Andrija Drašković je bio prvi poznati Beograđanin koji je ovde napravilo vilu. A onda se doselio i najslavniji Srbin. „Došao je Andrija Drašković sa Srđanom Đokovićem kod mog devera i rekao da Srđan hoće da kupi tu zemlju. Na svekra su se vodila tri jutra zemlje, oni su rekli 100.000 evra, sutradan je odmah sve zakazano kod notara, za dan završeno“, izjavila je svojevremeno za medije jedna meštanka. Novakova porodica je, pored spomenuta tri jutra (1,7 hektara), kupila još jedno od drugog vlasnika. Čuvar gazdinstva koje se nalazi direktno preko jezera u odnosu na Đokoviće ispričao je kako je tu zemlja 2009. vredela oko 1.700 do 1.800 evra po hektaru, a da danas ima ljudi koji za hektar traže i po pola miliona što je 250 puta više.

Na obali jezera zatekao sam nekoliko pecaroša ali je po površini plutalo dosta mrtvih riba što verovatno ukazuje na neki poremećaju u ekosistemu jezera. Neki kažu da je problem i u seljacima koji tu peru svoje prskalice u kojima su bili pesticidi što je fatalno za jezersku faunu.

Trojica meštana na raskrsnici ispred crkve žale se kako su gosti njihovih novopečenih komšija prilično bahati vozači: „Teraju kao da je auto-put, moram da pazimo na decu, posebno vikendom kada ih ima više!”

Pavlovci se spominju još u zapisima iz davne 1315. Prema jednoj od teorija, selo je dobilo ime prema Pavlu, koji je ovde sa grupom doseljenika formirao naselje. Druga priča se vezuje za pastira Pavla koji je na prostoru današnjeg naselja čuvao stado. Stado je pripadalo gazda Tani iz Rume, a davalo je uvek najviše mleka. Gazda Tana je pastira uvek hvalio govoreći kako „Pavlovci“ imaju nabolje jaganjce i mleko. Još jednu priču, zapisao je novinar „Politike”, Miladin Stankić baveći se prošlošću kosmajske oblasti. Prema ovoj priči, Pavlovčani koji su živeli ispod Kosmaja bežeći od Turaka dolaze u Srem 1736–1739. a novoj naseobini daju ime mesta odakle su došli. Izgled sela se kroz vreme menjao. Pavlovci su rušeni i obnavljani, a ono po čemu su dugo bilo prepoznatljivi jeste bunar u centru sela, odnosno, kako bi Pavlovčani rekli – na raskršću. Selo od svog postanka u sred raskrsnice ima Veliki krst i bunar Rapid. Do 1944. samo nekoliko kuća je bilo od tvrdog materijala, sve ostale su bile od čerpića i naboja. Pred Drugi svetski rat, selo je imalo preko 700 stanovnika. U Rumi i Sremskoj Mitrovici streljano je 50 mladih ljudi, u logoru Jasenovac sedmoro, prilikom paljenja sela ubijeno 10 lica, 20 boraca NOB-a je poginulo na ratištu. Na ploči u Spomen-parku su imena 89 lica, žrtava rata. Pored ljudskih žrtava, pričinjena je i velika materijalna šteta. U oktobru 1944. Nemci i domaće Švabe su zapalili selo i minirali seosku crkvu. Tada je skoro celo selo izgorelo. Lokalno stanovništvo je bilo prinuđeno da izbegne, najvećim delom u Rumu i obližnja sela. Postojao je rizik da se selo ugasi, ali Pavlovčani su odlučili da se vrate u svoje rodno mesto.

Tokom 1946. i 1947. Pavlovčani su zajedno sa nemačkim zarobljenicima izgradili više od 80 kuća od šljake. Ove kuće se i danas mogu videti u selu. Obnova nije tekla lako posebno ako se uzme u obzir da je usledio prinudan otkup poljoprivrednih proizvoda i oduzimanje zemljišta. Selo 1951. dobija struju, a tek šezdesetih godina ljudi kamenom ravnaju ceste, prave trotoare od cigle, grade Spomen-park. Kad je ukinuta pruga, ljudi složno grade kaldrmu za autobuski prevoz, posipaju puteve kamenom.... Renesansa sela je počela sedamdesetih godina i u narednom periodu meštani su  izgradili put do Rume, puteve kroz ulice, trotoare, novu strujnu mrežu, izgradili bolju telefonsku centralu, otvorili zdravstvenu ambulantu, adaptirali školu sa stanom za učitelja i mesnu kancelariju, obnovili sadnice u parku i ulicama, izgradili vodovodnu mrežu, gasnu mrežu, izgradili Dom kulture, otvorili biblioteku, osnovali Zemljoradničku zadrugu, izgradili sportske terene, opremili dečije igralište, uradili zaštitu javnih bunara, izgradili Veliki krst u centru sela, izgradili seosku crkvu, učestvovali u izgradnji pavlovačkog jezera Kudoš, u stvaranju monografije...

Na putu ka groblju u Pavlovcima stižem do jedne kuće sa lepo uređenim dvorištem. Na zidu piše „Čupelja”. Čupeljini roditelji doselili su se sa njim, još dvojicom braće i sestrom 1968. iz Bosne i Hercegovine. Kaže, bio bi i travanjak sveže pokošen, da ga rođak koji je trebalo da dođe sa kosilicom nije “ispalio”, mada je i ovakvav sa procvetalim poljskim cvećem lep. Žali se kako su se ljudi poslednjih 10-15 godina otuđili. „Svi su negde otišli, ovi koji su ostali gledaju svoja posla! Nekada smo se ovde družili svakog vikenda, jeli, pili, pevali...”

Na seoskom groblju srećem čoveka koji je u Savetu MZ i sam je sebe, kako kaže, zadužio da kosi između nadgrobnih spomenika. „Selo se nikad nije oporavilo od katastrofe u Drugom svetskom ratu. Od 700 stanovnika preko 100 je pobijeno ili poginulo u partizanima. Danas na spavanju u Pavlovcima nema više od 300 duša...” I on se žali da su se ljudi „iskvarili”, mladi pre idu da rade u Rumu od 9 do 5 nego da obrađuju svoju zemlju. Poljoprivreda više nikog ne zanima... Više od polovine grobova nema ko da obilazi, ljudi otišli... Unuci još i dolaze ali praunuci koji pokojnike nisu poznavali - ni ne znaju gde su grobovi njihovih predaka i tu se sve završava. Mahovina za par godina učini svoje, prekrije slova i od čoveka ostane samo porcelanska slika.

Robert Čoban