Нинине мустре: Забрањени осећаји
Ниже се трагедија за трагедијом у нашем ионако напетом окружењу, измученом неправдом, бахатим синовима и ћерима, разликама, раздорима и сукобима на сваком нивоу и на сваку тему.
Увиђам да је баш онако како су некада књиге које сам читала предвиђале: људи су полудели! Нико више нема стрпљења, разумевања, саосећања нити воље да бар на кратко замисли како је бити у туђој кожи, када већ не разумемо да смо сви у истој, само очима невидљивој кожи. Сви смо повезани, и све што урадимо другима, урадимо и себи и обрнуто.
Предуго се већ трудимо да угушимо осећања. Предуго су нас учили да треба укључити логику када доносимо одлуке, а не осећања која смо научени да сматрамо слабостима, издајничким показатељима да смо мекани, да смо само људи. Не знам ко нас је то убедио да бити „само човек“ није у реду. Својски смо се вековима трудили да не будемо „само људи“, да се издигнемо изнад те своје основне људске особине, а то је да умемо да осећамо, баш као и што умемо да мислимо. Тако долазе нове генерације које када упитам како се осећају поводом нечега, одговор крећу са: „Сматрам да је...“ или „Мислим да је...“ и колико год пута покушам да добијем одговор у вези са осећањима, само их збуњујем. Све је мање младих људи који уопште препознају шта су то осећања, а камо ли да се усуђују да их прихвате. Од малена су добијали све што су пожежели, само да не би испољили осећај љутње, незадовољства, беса, туге, страха и тако им је одузета могућност да своја осећања препознају, да их прихвате и проживљавају како би ојачали, како би себе и своје целокупно биће боље упознали. Они не умеју да кажу шта заиста желе, само се поводе наметнутим изрекламираним стварима, производима, ситуацијама и понашањима. Постају удовољавачи другима и немају никаквих примедби. Све док осећања изнутра природно не провале, јер она су ту, постоје, вибрирају и живе, а када се нагомилају немају куд него еруптирају као прави вулкан и онда ту више контроле, нити предвиђања последица нема. Остаје само нагомилана, сурова људска патња која под притиском излеће напоље, у неминовној фази отпуштања. Да смо сви мало боље научени да своја осећања препознамо, да их прихватимо и да их на нормалан начин испољимо, а не да их потискујемо па на крају експлодирамо, све би било другачије.
Доба освешћивања је стигло. Увелико се отварају нови вулкани и све што је било потиснуто, излази напоље да буде схваћено, да буде виђено и најзад прочишћено или избалансирано. Сада нам је свима потребно много снаге и храбрости да сва своја осећања видимо, признамо и прихватимо, али да се са њима нипошто не идентификујемо. Јер и када се плашим, ја нисам мој страх, ја сам само биће које га тренутно осећа. Ја нисам ни моја туга, ја сам само биће које је тренутно осећа. Молим се свакодневно, и молим вас да се молите са мном: све што није љубав и радост нека се освести, отпусти и трансфомише у светлост. Удах, издах.
Нина Мартиновић Армбрустер