Ninine mustre: Zabranjeni osećaji

Uviđam da je baš onako kako su nekada knjige koje sam čitala predviđale: ljudi su poludeli! Niko više nema strpljenja, razumevanja, saosećanja niti volje da bar na kratko zamisli kako je biti u tuđoj koži, kada već ne razumemo da smo svi u istoj, samo očima nevidljivoj koži. Svi smo povezani, i sve što uradimo drugima, uradimo i sebi i obrnuto.

Predugo se već trudimo da ugušimo osećanja. Predugo su nas učili da treba uključiti logiku kada donosimo odluke, a ne osećanja koja smo naučeni da smatramo slabostima, izdajničkim pokazateljima da smo mekani, da smo samo ljudi. Ne znam ko nas je to ubedio da biti „samo čovek“ nije u redu. Svojski smo se vekovima trudili da ne budemo „samo ljudi“, da se izdignemo iznad te svoje osnovne ljudske osobine, a to je da umemo da osećamo, baš kao i što umemo da mislimo. Tako dolaze nove generacije koje kada upitam kako se osećaju povodom nečega, odgovor kreću sa: „Smatram da je...“ ili „Mislim da je...“ i koliko god puta pokušam da dobijem odgovor u vezi sa osećanjima, samo ih zbunjujem. Sve je manje mladih ljudi koji uopšte prepoznaju šta su to osećanja, a kamo li da se usuđuju da ih prihvate. Od malena su dobijali sve što su požeželi, samo da ne bi ispoljili osećaj ljutnje, nezadovoljstva, besa, tuge, straha i tako im je oduzeta mogućnost da svoja osećanja prepoznaju, da ih prihvate i proživljavaju kako bi ojačali, kako bi sebe i svoje celokupno biće bolje upoznali. Oni ne umeju da kažu šta zaista žele, samo se povode nametnutim izreklamiranim stvarima, proizvodima, situacijama i ponašanjima. Postaju udovoljavači drugima i nemaju nikakvih primedbi. Sve dok osećanja iznutra prirodno ne provale, jer ona su tu, postoje, vibriraju i žive, a kada se nagomilaju nemaju kud nego eruptiraju kao pravi vulkan i onda tu više kontrole, niti predviđanja posledica nema. Ostaje samo nagomilana, surova ljudska patnja koja pod pritiskom izleće napolje, u neminovnoj fazi otpuštanja. Da smo svi malo bolje naučeni da svoja osećanja prepoznamo, da ih prihvatimo i da ih na normalan način ispoljimo, a ne da ih potiskujemo pa na kraju eksplodiramo, sve bi bilo drugačije.

Doba osvešćivanja je stiglo. Uveliko se otvaraju novi vulkani i sve što je bilo potisnuto, izlazi napolje da bude shvaćeno, da bude viđeno i najzad pročišćeno ili izbalansirano. Sada nam je svima potrebno mnogo snage i hrabrosti da sva svoja osećanja vidimo, priznamo i prihvatimo, ali da se sa njima nipošto ne  identifikujemo. Jer i kada se plašim, ja nisam moj strah, ja sam samo biće koje ga trenutno oseća. Ja nisam ni moja tuga, ja sam samo biće koje je trenutno oseća. Molim se svakodnevno, i molim vas da se molite sa mnom: sve što nije ljubav i radost neka se osvesti, otpusti i transfomiše u svetlost. Udah, izdah.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com