Интервју: Радмила Стаменковић, Музеј наивне уметности у Јагодини

– Изложба Партизанка и Фрагонар се концептуално и тематски у многоме разликује од свега што је публика до сада имала прилику да види у нашем музеју, те представља успешан вид сарадње три институције културе: Галерије Матице српске, Музеја историје Југославије и Музеја наивне и маргиналне уметности. Реч је о изложби  сложеног карактера, како  начином свог  настанка тако и према многим значењима и питањима које отвара и оставља на размишљање – каже за „Дневник” поводом предстојеће изложбе Радмила Стаменковић, музејски педагог из Музеја наивне и маргиналне уметности.

На који начин изложба третира неизбежан идеолошки аспект?

– Припрема ове изложбе трајала је дуго јер су свих 36 дела прошла кроз свеобухватне конзерваторско-рестаураторске поступке. Спровели су их конзерватори Галерије Матице српске предвођени вишом конзерваторком Маријетом Сидовски. Затим су два историчара уметности, Ана Панић, виша кустоскиња Музеја Југославије, и Никола Ивановић, кустос Галерије Матице српске, са стручног становишта обрадили дела и заједнички одредили теме.

Аутори изложбе су пред собом имали комплексан задатак да хетероген фонд уметничких дела методолошки ставе у одређен контекст и одреде значење која су дела имала за Јованку Броз. У називу изложбе се налазе, наизглед два дисонантна појма - Партизанка и Фрагонар (француски сликар из периода рококоа), као опозит један другоме, како би се објаснила синтеза обједињених предмета из приватне колекције владарског брачног пара и њихова улога у идеолошком смислу. 

Слике и остали уметнички предмети, приказани на изложби, откривају која је заправо била улога Јованке Броз као прве даме и супруге доживотног председника СФРЈ. Да ли је видимо као прву даму, идеал лепоте, модну икону или партизанку, те колико су њени различити идентитети садржани у овим предметима, који представљају својеврстан музеј сећања чији је први кустос била управо Јованка. Изложба, дакле, има вишеструки значај: с једне стране представљени су предмети које публика пре није имала прилику да види, док са друге стране представљају сведочанства на основу којих можемо реконструисати афинитете и детаље из њеног живота. 

Колико се о колекцији слика Јованке Броз знало пре изложбе у Галерији Матице српске и какав је био статус тих дела током prеthodnih деценија?

– Слике које су годинама биле део јединственог музеја сећања ,,кустоскиње” Јованке Броз биле су њен избор. Преласком из јавног у скривени живот, поневши са собом поједине, за њу саму вредне предмете, направила је, у ствари, лични одабир животних епизода из прошлости које је чувала од заборава. Тридесет три године ови уметнички предмети богатили су простор у ком је живела, а нама данас откривају њена опредељења, емоције и духовни свет.

Ова ,,колекција” је у Галерију Матице српске стигла ненадано. Наиме, након смрти Јованке Броз и комисијског прегледа куће у којој је живела, стручњаци Музеја Југославије сматрали су да слике морају бити прегледане, очишћене и рестауриране пре него што буду смештене у депо музеја ком припадају. С обзиром на то да су се уметничка дела из дате колекције годинама налазила у условима смештаја без стручног конзерваторског надзора, у приватном дому где су нека од њих била неадекватно смештена и чувана, припрема ове изложбе трајала је дуго јер су свих 36 дела прошла кроз свеобухватне конзерваторско-рестаураторске поступке.

На изложби Партизанка и Фрагонар. Колекција слика Јованке Броз изложена су 36 дела која су се три деценије налазила у вили коју је Јованка Броз користила након смрти свог супруга Јосипа Броза, у Булевару кнеза Александра Карађорђевића број 75 , некадашњем Булевару мира, који се пре тога звао Булевар Октобарске револуције. Збирка слика Јованке Броз не постоји нити је икада постојала као самостална збирка.  Јованка Броз је више од три деценије живела у својеврсном кабинету успомена који је као временску капсулу пренела из једног окружења у друго, покушавајући да што је више могуће имитира амбијент Резиденције у Ужичкој 15 у коју је крајем 1945. дошла као домаћица и не слутећи да ће седам година касније, удавши се за Тита 15. априла 1952, постати, како сама каже, „права домаћица овог дома”.

Премда је у очигледном фокусу име Јованке Броз, колико је ова изложба важна за истицање самих аутора чија су дела заступљена? Где је њихово место у историји домаће ликовне сцене и који су то најзначајнији аутори чија ће дела публика видети на изложби?

– Колекцију чине дела углавном југословенских уметника – Миљенка Станчића, Александра Ђоновића, Стојана Аралице, Младена Јосића, Влаха Буковца и других. Већина уметничких дела датира из друге половине 20. века. Од свих изложених слика скоро трећину чине пејзажи. Београд је град у коме је Јованка Броз најдуже живела и коме се, по њеним речима, увек најрадије враћала, Ту су и Осијек, Вараждин, Свети Стефан, сеоски предели Војводине и Шумадије, планински и морски пејзажи. Ове слике не представљају органску уметничку целину, већ су збир поклона и чине колекцију успомена Јованке Броз, и као такве их треба сагледати.  У Јованкиним приватним одајама налазиле су се слике са типично женским темама као што је слика Жене у разговору Влаха Буковца.

Од 36 изложених слика трећина је поклоњена Јованки Броз са посветом написаном лично њој, што нам говори да је као прва дама путујући са супругом имала званичну улогу у протоколу, иако је најчешће перципирана као Титова нема пратиља. Одевена у плаву хаљину једноставних линија, прекрштених руку у крилу са белим рукавицама, црвеним кармином на уснама и уредно очешљаном, препознатљивом пунђом, Јованка Броз позирала је неколико пута Љуби Бабићу, Вилку Шеферову, Омеру Мујаџићу и Славку Шохају. На тим портретима понавља увек исту позу, док уметници бирају „занимљив” угао посматрања – профил или три-четврт профил, као већ добро познату родно утемељену визуелну конструкцију.

Колико је за Галерију Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини важно повезивање, какво сте сада остварили са Галеријом Матице српске и Музејем Југославије?

– Ова изложба представља велики корак у повезивању Музеја наивне и маргиналне уметности са другим републичким установама културе што је један од важних аспеката нашег постојања. Кроз ову изложбу показала се  плодотворност сарадње између три националне установе културе Галерије Матице српске, Музеја Југославије и Музеја наивне и маргиналне уметности. Овакве сарадње су јако важне и драгоцене, из разлога што оне не само да штите културно наслеђе, него га представљају, промовишу и показују јавности која се богатства чувају у националним музејима Србије.

Н. Марковић