Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ОКО ТВ ОКО Почнимо фестивал из почетка

29.04.2023. 16:33 16:34
Пише:
Фото: Немања Поткоњак

Друго издање фестивала Београдско пролеће у МТС дворани донело је оно што Србији треба а то су шансе за поп музику.

Једноставно не можемо сви да слушамо Гранд и да падамо у транс кад видимо Радојку, Ђанија и Вики. Постоји и Србија коју виђамо на концертима поп извођача у Српском народном позоришту. Постоје људи који воле песме Тијане Богићевић и којима се свиђа Принц од Врања.

Када је у директном преносу на Првој телевизији приметио да сам опет у жирију Београдског пролећа, колега из Ваљева Пеђа Обућина ми је послао поруку: „Коначно видим оркестар, то је бар велики помак”... После толико времена, можете на сцени видети нормалност и природна лица. Све је било другачије од оног што се музички у Србији фура. Више нико не може да траје као Ладо Лесковар и Бора Ђорђевић. Ладо је певао „Потражи ме у предграђу” још 1967. године а Бора има фантастичну каријеру још с краја седамдесетих година од групе „Сунцокрет” и толико успешних песама иза себе.

Стихови песме коју су Бора и Ладо извели, кажу: „И да ме Верица није прихватила, мени би живот прилично скратила, и да ме Верица није прихватила, моја би душа вечито патила”. Прича је истинита јер Ладо Лесковар има четврту жену која је пореклом из Алексинца, Верица. Ладо у шали каже: „Сваки паметан човек се разводи на време”. Воли да каже за себе да је Србин који живи у Љубљани иако је типични представник словеначке шлагерске сцене. Судбина је тако хтела да и Бора Ђорђевић нађе своју љубав у Љубљани и да тако апсурдна прича о бечким коњушарима добије леп епилог. Бора сад живи мирним животом у дежели, опоравља се после тешких операција, а све је могло да буде и другачије после губитка супруге Драгане.

Живот једноставно пише романе и шлагерске песме. Сетимо се Бети Ђорђевић која је певала „Почнимо љубав из почетка” а коју смо двадесет година држали у медијском мраку да би се вратила тек пре коју годину, после једног музичког такмичења на РТС-у. Заборавља се и да је Срђан Марјановић заслужан што су „Последња игра лептира” и „Екатарина велика” издали албум за РТВ Љубљана и тако опстали на медијској сцени. Срђан Марјановић поред тога што је музичар, био је и музички уредник и представник те дискографске куће у Београду.

То су људи које медијски заборављамо. Заборавили смо и да Корнелије Ковач није могао да направи ауторско вече у Београду, него је морао да то уради у Нишу. Заборављамо да то исто није могао да уради ни Војкан Борисављевић у свом граду, него је морао да то организује на мишиће у Смедереву. „Народњаци, све вам је у шаци”, лепо је певао крајем осамдесетих Ђорђе Балашевић. Зато је потребно да се и ми који волимо поп музику боримо за поп музику како то ради наша суграђанка Наталија Цајић која донкихотовски јуриша да се спаси свако издање из српског каталога Цроатиа рецордса. Лепо је што су ЦМЦ телевизија и Југотон осванули на каналу МТС-а. Тиме је дата шанса за поп музику. Редовно српски новинари иду на фестивал у Водице где се стварају лепи контакти и негује се традиција фестивалских уживања. Фестивали су лепша страна живота.

Када је жири Београдског пролећа дао колективну изјаву са председницом директорком и главном и одговорном уредницом Naxi радија Мајом Раковић, било је присутно преко тридесетак медија, телевизије, портали, радио станице...то је све сконцентрисано у Београду. Огромна медијска машина се налази тамо. Остаје питање шта се дешава са новосадским медијима, зашто су остали тако нејаки и зашто сви иду у Београд по медијску славу? Публике има. То доказује увек пуна дворана Српског народног позоришта или Позоришта младих. Сви кабареи који су били базирани на носталгији имају препуне сале, попут „Веселе девојке” са Зораном Павић и Тијаном Дапчевић, као и „Кабаре” Микија Дамјановића.

У емисији „Документ” код Ержике Пап Рељин промовисао сам тезу да су држава и медији одговорни за стање у култури. То није обавеза програма К1 који нуди диван умивен програм за средњу класу која не воли цајке, то је посао јавног сервиса - да понуди квалитетну музику и да подржи све фестивале од Егзита до Београдског пролећа. Посао јавних медија је да ослушкује шта публика тражи и да култивише млађе генерације. Да не буде „Април у Београду” само у песми Корнелија Ковача и Здравка Чолића. Посао медија није само да нам трује душе него и да их оплемени. А ништа лепше кад то раде шлагери. Па, почнимо љубав из почетка...

Пише:
Пошаљите коментар