Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

OKO TV OKO Počnimo festival iz početka

29.04.2023. 16:33 16:34
Piše:
Foto: Nemanja Potkonjak

Drugo izdanje festivala Beogradsko proleće u MTS dvorani donelo je ono što Srbiji treba a to su šanse za pop muziku.

Jednostavno ne možemo svi da slušamo Grand i da padamo u trans kad vidimo Radojku, Đanija i Viki. Postoji i Srbija koju viđamo na koncertima pop izvođača u Srpskom narodnom pozorištu. Postoje ljudi koji vole pesme Tijane Bogićević i kojima se sviđa Princ od Vranja.

Kada je u direktnom prenosu na Prvoj televiziji primetio da sam opet u žiriju Beogradskog proleća, kolega iz Valjeva Peđa Obućina mi je poslao poruku: „Konačno vidim orkestar, to je bar veliki pomak”... Posle toliko vremena, možete na sceni videti normalnost i prirodna lica. Sve je bilo drugačije od onog što se muzički u Srbiji fura. Više niko ne može da traje kao Lado Leskovar i Bora Đorđević. Lado je pevao „Potraži me u predgrađu” još 1967. godine a Bora ima fantastičnu karijeru još s kraja sedamdesetih godina od grupe „Suncokret” i toliko uspešnih pesama iza sebe.

Stihovi pesme koju su Bora i Lado izveli, kažu: „I da me Verica nije prihvatila, meni bi život prilično skratila, i da me Verica nije prihvatila, moja bi duša večito patila”. Priča je istinita jer Lado Leskovar ima četvrtu ženu koja je poreklom iz Aleksinca, Verica. Lado u šali kaže: „Svaki pametan čovek se razvodi na vreme”. Voli da kaže za sebe da je Srbin koji živi u Ljubljani iako je tipični predstavnik slovenačke šlagerske scene. Sudbina je tako htela da i Bora Đorđević nađe svoju ljubav u Ljubljani i da tako apsurdna priča o bečkim konjušarima dobije lep epilog. Bora sad živi mirnim životom u deželi, oporavlja se posle teških operacija, a sve je moglo da bude i drugačije posle gubitka supruge Dragane.

Život jednostavno piše romane i šlagerske pesme. Setimo se Beti Đorđević koja je pevala „Počnimo ljubav iz početka” a koju smo dvadeset godina držali u medijskom mraku da bi se vratila tek pre koju godinu, posle jednog muzičkog takmičenja na RTS-u. Zaboravlja se i da je Srđan Marjanović zaslužan što su „Poslednja igra leptira” i „Ekatarina velika” izdali album za RTV Ljubljana i tako opstali na medijskoj sceni. Srđan Marjanović pored toga što je muzičar, bio je i muzički urednik i predstavnik te diskografske kuće u Beogradu.

To su ljudi koje medijski zaboravljamo. Zaboravili smo i da Kornelije Kovač nije mogao da napravi autorsko veče u Beogradu, nego je morao da to uradi u Nišu. Zaboravljamo da to isto nije mogao da uradi ni Vojkan Borisavljević u svom gradu, nego je morao da to organizuje na mišiće u Smederevu. „Narodnjaci, sve vam je u šaci”, lepo je pevao krajem osamdesetih Đorđe Balašević. Zato je potrebno da se i mi koji volimo pop muziku borimo za pop muziku kako to radi naša sugrađanka Natalija Cajić koja donkihotovski juriša da se spasi svako izdanje iz srpskog kataloga Croatia recordsa. Lepo je što su CMC televizija i Jugoton osvanuli na kanalu MTS-a. Time je data šansa za pop muziku. Redovno srpski novinari idu na festival u Vodice gde se stvaraju lepi kontakti i neguje se tradicija festivalskih uživanja. Festivali su lepša strana života.

Kada je žiri Beogradskog proleća dao kolektivnu izjavu sa predsednicom direktorkom i glavnom i odgovornom urednicom Naxi radija Majom Raković, bilo je prisutno preko tridesetak medija, televizije, portali, radio stanice...to je sve skoncentrisano u Beogradu. Ogromna medijska mašina se nalazi tamo. Ostaje pitanje šta se dešava sa novosadskim medijima, zašto su ostali tako nejaki i zašto svi idu u Beograd po medijsku slavu? Publike ima. To dokazuje uvek puna dvorana Srpskog narodnog pozorišta ili Pozorišta mladih. Svi kabarei koji su bili bazirani na nostalgiji imaju prepune sale, poput „Vesele devojke” sa Zoranom Pavić i Tijanom Dapčević, kao i „Kabare” Mikija Damjanovića.

U emisiji „Dokument” kod Eržike Pap Reljin promovisao sam tezu da su država i mediji odgovorni za stanje u kulturi. To nije obaveza programa K1 koji nudi divan umiven program za srednju klasu koja ne voli cajke, to je posao javnog servisa - da ponudi kvalitetnu muziku i da podrži sve festivale od Egzita do Beogradskog proleća. Posao javnih medija je da osluškuje šta publika traži i da kultiviše mlađe generacije. Da ne bude „April u Beogradu” samo u pesmi Kornelija Kovača i Zdravka Čolića. Posao medija nije samo da nam truje duše nego i da ih oplemeni. A ništa lepše kad to rade šlageri. Pa, počnimo ljubav iz početka...

Piše:
Pošaljite komentar