Тихомир Прокопић, музичар: Гитара му постала најбољи друг

– Мој покојни најстарији брат је био фантастичан сликар, средњи брат је глумац, док ми је мајка, иако није факултетски образована писала, а отац је гајио љубав према оригиналном класичном рокенролу – прича Прокопић. – У једном моменту ја сам желео да се бавим филмом и уписао сам режију на Академији уметности у Новом Саду, мада сам убрзо схватио да то није мој прави позив. Размишљао сам о томе шта би ме могло усрећити. На крају се испоставило да је мој најбољи пријатељ гитара, са којом сам провео највише времена у животу, а почео сам да је свирам тек са 18 година. Схватио сам да желим да остварим свој израз на њој што је виртуозније могуће и почео сам много да вежбам.

Како каже, у почетку се самоедуковао у џез маниру. Учио је од свих, од романо култура наших простора, из разних књига које је могао да пронађе, али је скидао и музику уз плоче, на слух.

– После четири године добио сам професионални ангажман и почео да свирам у Новом Саду, Београду и широм земље и тако зарађујем за живот – каже наш саговорник. – Тај пут није нимало лак, нарочито данас, али одлучио сам да не поклекнем и да се не предам, већ да експериментишем у складу са потражњом. Све је то допринело мојој музичкој едукацији, јер да сам се ограничио можда не бих успео да се отворим духовно, емотивно и социолошко – културолошки као музичар и да научим разне изразе на гитари, који су ми много помогли касније у животу, нарочито када сам отишао у САД.

Тихо је убеђен да уметник прво мора да живи и осети уметнички израз којим се изражава, како би имао потпуни легитимитет да га истински представља. С обзиром на то да је он огромни поштовалац и љубитељ блуз израза, вођен prеthodnom мишљу, знао је да у једном моменту мора отићи у Америку како би имао валидан и потпуни кредибилитет.

– Постоји пет школа блуза, а мене је највише заинтересовала тексашка, јер се претежно заснива на гитарској уметности блуза – истиче музичар. – Знао сам да ћу морати отићи тамо, проживети тај стил живота и добити кредибилитет. Ништа није случајно у животу, па тако и давни позив пријатеља који ми је рекао да долази престижни амерички kolеy „Беркли” у Београд и прави аудицију за неколико околних држава. Пријавио сам се и од 600 људи, један момак и ја смо добили стипендију. Отишао сам у Бостон и разочарао се, јер сам схватио да трава није толико зелена преко плота и да та музичка институција коју сам схватао као круцијалну на глобалном нивоу није више оно што је била. После Бостона сам отишао у Њујорк, затим на Флориду, суочио се са разним музичким изазовима, свирао разне врсте музике, да бих на крају отишао у Остин у Тексас и коначно почео да радим то што сам желео цео живот. Тамо имам блуз бенд "Midnights Блеединг Хеарт" који ме и сада чека, с обзиром на то да сам у Србији већ годину дана.

У Србији је са својим бендом „Гунсале” снимио албум „Новорођени рокенрол”. Снимио је и албум акустичне гитаре у Нешвилу. Експериментисао је у разним музичким правцима, а данас, након скоро 21 године у музичком свету се задржао на електросцени и акустичној гитари.

– У међувремену сам, посредством моје отворености ка музичким изразима почео озбиљно да се бавим електронском музиком и у Њујорку сам 2020. године објавио албум „Архитекта ваздуха” – прича Тихомир. – У истом изразу овде у Србији објавио сам још један албум „Архитекте ваздуха – Ка светлости”. То је електронска форма која се креће од чила и техна, преко електропопа. Нови албум је завршен пред крај прошле године, објављен је пре непуна два месеца и доступан на свим светским платформама попут „Spotify”, Јутуб, „И тунес”, „Apple мусиц” и слично. На албуму који је претежно вокалан, пет композиција је на српском језику и заиста је дивно видети када људи из Тајвана, Бразила или Канаде пуштају моју музику. Једна песма је на енглеском, а инструментал „Више од човека” отвара албум.

Тихо се нада да ће ускоро моћи да представи свој нови албум у Новом Саду и Београду. До тада ће наставити да се ухлебљује кроз своје музичке ноте да ли у самостално свирајући yеz, или са колегом Иваном у акустичном дуу. Нажалост, блуз бендова у Србији нема као у Остину, али се нада да ће се можда у ближој будућности и свом народу моћи представити у тексашком руху.

Ивана Бакмаз