Сретен Крстић: Музика је као витамински напитак

Маестро Крстић радио је протеклих дана на Академији уметности у Новом Саду са тридесетак студената Департмана музичке уметности, али су од  виртуоза који је пуне четири деценије био концертмајстор Минхенске филхармоније могли да штошта науче и њихови професори.

– Студенти с којима радим су заиста изузетни. С друге стране, сваки млад уметник је истовремено и потпуно нов изазов. Његов однос, став, проблеми с којима се суочава и приступ њиховом решавању ... све је то увек веома интересантно – открива маестро Крстић. – При томе се, наравно, мора водити рачуна и о томе да то како студент свира, па и греши, да је то од неког научио. Другим речима, када неког гледам и слушам, видим иза и професора. И то се, логично, мора узети у обзир. Стога сваки мастер клас у себи крије и одређено умеће жонглирања. Зато у тих неколико дана више студентима предлажем, дајем идеје, подстичем их да нешто ново и другачије пробају. Ако прихвате, одлично, а ако не, и то је у реду, избор је свакако на њима. 

Један од фокуса вашег мастер класа је на камерној музици?

–  Овде, у Новом Саду, камерна музика и даље има велику улогу, велику важност. Нажалост, није свуда тако. Заправо, све су ређе такве средине. У први план се стављају оркестри, што се подразумева, и солистичко музицирање. Као да су сви - или ће бити - велики солисти. А камерна музика се некако гура у страну.

Ко је за то „крив”?

– Систем, али пре свега педагози, који деци од самог почетка „набијају” у главу: бићеш велики солиста, бићеш велики солиста... И све онда даље иде у том правцу. На тај начин се зацртава пут који често нема срећно исходиште. Уместо да се тим младим људима указује на значај свих аспеката музицирања, да се много више негује важност синергизма, међусобног слушања... Уосталом, тако је и у животу, не само у музици - да ли некога, чак и нама блиског, уопште поштујемо, слушамо, разумемо, или нам то што чујемо на једно ухо уђе а на друго изађе... Резултат је да се често сретнете са ставом чак и веома младог уметника: ја сам солиста и има сви да ме прате, а ја ћу да свирам како хоћу. Што, наравно, ни изблиза није тачно и по чему се управо разлику велики, прави солисти, од оних набеђених код којих је велики само его. Када пред оркестар стане или се камерној формацији прикључи заиста велики солиста, то се одмах препознаје, јер он не бежи од узајамног давања и узимања, напротив, и зато је епилог истинско уживање за све - и публику и извођаче.

Где је у тој причи диригент, ако га има?

– Улога диригента је генерално занимљива. Понекад, истина, прецењена, али често и потцењена: један, два, три, четири, то могу и ја... Па неће баш бити, мада код лоших диригената то заиста зна да тако изгледа. Али таквог диригента заправо боље да и нема (смех). С друге стране, за многа дела у суштини заиста и није потребан диригент – наравно, уколико су музичари веома добри и посвећени. Но, ако је диригент добар и зна шта хоће, он итекако уме да све споји и створи атмосферу такву да, рецимо, оркестар звучи складно као врхунски квартет. У суштини, и у овом случају се може направити паралела са свакодневним животом: у васпитању родитељи имају највећу улогу док су деца мала. Тако и диригент може да оствари пресудан утицај на развитак једног оркестра: ако је добар, и ансамбл ће расти, али ако није, „лоше васпитање” ће се итекако видети. И чути.

Да ли се у концертним дворанама догађају неке значајније новине у програмима или облицима презентовања уметничке музике?

– Музика је за мене, признајем, прилично мистичан феномен. То како је човек осмислио све ово што ми данас изводимо, тога нема у природи. И заиста је јединствено само за људски род. И у том смислу музика на мене утиче као мултивитамински напитак који ми прија, добро чини мом организму, окрепљује ме, подиже ми имунитет... Зато код мене нема засићења типа: јао, опет Чајковски, па свирали смо га пре три дана... И не верујем да праве вредности икада могу да досаде, ма колико се пута понављале. Не могу да замислим да може доћи до презасићености у том смислу. Ако музику стварно волиш, онда ти то што си јуче чуо Моцарта неће сметати да га чујеш поново. Али онда долазимо до тог питања - зашто се ипак тражи нешто ново? Чињеница је да све иде напред: да сте у ЏИЏ веку ходали улицом и причали „у ветар”, врло брзо бисте се нашли у установи затвореног типа; а данас не испуштамо мобилни телефон из руке и то ником више није чудно. Свакодневно се откривају нове и нове стгвари, па се тако јавља потреба и за нечим новим у музици. Али признајем да нисам неки поклоник тих и таквих искорака. Јер, за мене је музика извор осећања, и кад чујем тонове без емоција, ма колико било виртуозно одсвирани, с тим једноставно не знам шта бих.

Очекивало се да ће XXI век, баш као што је и XX, изнедрити нове и нове музичке правце, али њих некако нема. Чак се стиче утисак да се савремени композитори радије враћају у прошлост?

–  Неспорна је чињеница да се све мање експертиментише, односно да су нова дела поново све тоналнија, колико год то све мање-више изгледало модерно. Уосталом, није без смисла то што ми и након 200 или 300 година највише свирамо Моцарта, Бетовена, Баха... да не набрајам даље. И то се вероватно никада неће променити, јер су та дела толико ванвременска, савршена и људима блиска. Добро, пробало се, мућкало, деконструисало... Али дур и мол су дур и мол... Они су као наша душа и зато нам највише пријају.

Када говоримо о „модерном”, дошли смо до тога да све мање можемо да разликујемо деловање човека од „рада” вештачке интелигенције. Очекује ли нас у будућности и концерт на којем ће Чајковског свирати оркестар састављен од робота?

–  Никад не реци никад, али сам 99,9% убеђен у то да за тако шта - нема шансе. Јер не могу да замислим да ту осећајност, ту унутрашњу енергију коју кроз музику доноси музичар, изнедри технологија, колико год напредна била. И надам се да сам у праву (смех).

М. Стајић

Маестро Сретен Крстић је  2012. године на Новосадским музичким свечаностима био на челу фестивалског оркестра, првог у историји Номуса. „Маестрова снажна и упечатљива уметничка личност оставила је дубоки траг у свима нама који смо с њим сарађивали”, прича за „Дневник” виолончелисткиња Тимеа Калмар, професор на Академији уметности у Новом Саду. „Прошле године, захваљујући групи студената из Новог Сада, који су били на маестровом мајсторском курсу у Ивановим Коритима, јавила се идеја да нешто слично реализујемо и на нашој академији. То је додатно добило на тежини због чињенице да маестро никада до сада није одржао мајсторски курс у Новом Саду”. Организатор мајсторског курса је Удружење грађана ТАЈЈ, иза којег стоји истоимени гудачки квартет, уз партнерску подршку Академије уметности и Музичке омладине Новог Сада. У фокусу самог курса није само виолина, већ је то и познавања оркестарских деоница са припремом за аудицију, те камерна музика. „Велика нам је част што се ово дешава, јер са маестром и студенти и ми професионалци, који слушамо његов курс, добијамо нове идеје, смернице... И надам се да ћемо у скорој будућности поново успети да га добијемо, у шта не сумњам, јер је маестро човек који јако воли да ради. И коме је музика живот”, каже Тимеа Калмар.