Sreten Krstić: Muzika je kao vitaminski napitak

Maestro Krstić radio je proteklih dana na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sa tridesetak studenata Departmana muzičke umetnosti, ali su od  virtuoza koji je pune četiri decenije bio koncertmajstor Minhenske filharmonije mogli da štošta nauče i njihovi profesori.

– Studenti s kojima radim su zaista izuzetni. S druge strane, svaki mlad umetnik je istovremeno i potpuno nov izazov. Njegov odnos, stav, problemi s kojima se suočava i pristup njihovom rešavanju ... sve je to uvek veoma interesantno – otkriva maestro Krstić. – Pri tome se, naravno, mora voditi računa i o tome da to kako student svira, pa i greši, da je to od nekog naučio. Drugim rečima, kada nekog gledam i slušam, vidim iza i profesora. I to se, logično, mora uzeti u obzir. Stoga svaki master klas u sebi krije i određeno umeće žongliranja. Zato u tih nekoliko dana više studentima predlažem, dajem ideje, podstičem ih da nešto novo i drugačije probaju. Ako prihvate, odlično, a ako ne, i to je u redu, izbor je svakako na njima. 

Jedan od fokusa vašeg master klasa je na kamernoj muzici?

–  Ovde, u Novom Sadu, kamerna muzika i dalje ima veliku ulogu, veliku važnost. Nažalost, nije svuda tako. Zapravo, sve su ređe takve sredine. U prvi plan se stavljaju orkestri, što se podrazumeva, i solističko muziciranje. Kao da su svi - ili će biti - veliki solisti. A kamerna muzika se nekako gura u stranu.

Ko je za to „kriv”?

– Sistem, ali pre svega pedagozi, koji deci od samog početka „nabijaju” u glavu: bićeš veliki solista, bićeš veliki solista... I sve onda dalje ide u tom pravcu. Na taj način se zacrtava put koji često nema srećno ishodište. Umesto da se tim mladim ljudima ukazuje na značaj svih aspekata muziciranja, da se mnogo više neguje važnost sinergizma, međusobnog slušanja... Uostalom, tako je i u životu, ne samo u muzici - da li nekoga, čak i nama bliskog, uopšte poštujemo, slušamo, razumemo, ili nam to što čujemo na jedno uho uđe a na drugo izađe... Rezultat je da se često sretnete sa stavom čak i veoma mladog umetnika: ja sam solista i ima svi da me prate, a ja ću da sviram kako hoću. Što, naravno, ni izbliza nije tačno i po čemu se upravo razliku veliki, pravi solisti, od onih nabeđenih kod kojih je veliki samo ego. Kada pred orkestar stane ili se kamernoj formaciji priključi zaista veliki solista, to se odmah prepoznaje, jer on ne beži od uzajamnog davanja i uzimanja, naprotiv, i zato je epilog istinsko uživanje za sve - i publiku i izvođače.

Gde je u toj priči dirigent, ako ga ima?

– Uloga dirigenta je generalno zanimljiva. Ponekad, istina, precenjena, ali često i potcenjena: jedan, dva, tri, četiri, to mogu i ja... Pa neće baš biti, mada kod loših dirigenata to zaista zna da tako izgleda. Ali takvog dirigenta zapravo bolje da i nema (smeh). S druge strane, za mnoga dela u suštini zaista i nije potreban dirigent – naravno, ukoliko su muzičari veoma dobri i posvećeni. No, ako je dirigent dobar i zna šta hoće, on itekako ume da sve spoji i stvori atmosferu takvu da, recimo, orkestar zvuči skladno kao vrhunski kvartet. U suštini, i u ovom slučaju se može napraviti paralela sa svakodnevnim životom: u vaspitanju roditelji imaju najveću ulogu dok su deca mala. Tako i dirigent može da ostvari presudan uticaj na razvitak jednog orkestra: ako je dobar, i ansambl će rasti, ali ako nije, „loše vaspitanje” će se itekako videti. I čuti.

Da li se u koncertnim dvoranama događaju neke značajnije novine u programima ili oblicima prezentovanja umetničke muzike?

– Muzika je za mene, priznajem, prilično mističan fenomen. To kako je čovek osmislio sve ovo što mi danas izvodimo, toga nema u prirodi. I zaista je jedinstveno samo za ljudski rod. I u tom smislu muzika na mene utiče kao multivitaminski napitak koji mi prija, dobro čini mom organizmu, okrepljuje me, podiže mi imunitet... Zato kod mene nema zasićenja tipa: jao, opet Čajkovski, pa svirali smo ga pre tri dana... I ne verujem da prave vrednosti ikada mogu da dosade, ma koliko se puta ponavljale. Ne mogu da zamislim da može doći do prezasićenosti u tom smislu. Ako muziku stvarno voliš, onda ti to što si juče čuo Mocarta neće smetati da ga čuješ ponovo. Ali onda dolazimo do tog pitanja - zašto se ipak traži nešto novo? Činjenica je da sve ide napred: da ste u DŽIDŽ veku hodali ulicom i pričali „u vetar”, vrlo brzo biste se našli u ustanovi zatvorenog tipa; a danas ne ispuštamo mobilni telefon iz ruke i to nikom više nije čudno. Svakodnevno se otkrivaju nove i nove stgvari, pa se tako javlja potreba i za nečim novim u muzici. Ali priznajem da nisam neki poklonik tih i takvih iskoraka. Jer, za mene je muzika izvor osećanja, i kad čujem tonove bez emocija, ma koliko bilo virtuozno odsvirani, s tim jednostavno ne znam šta bih.

Očekivalo se da će XXI vek, baš kao što je i XX, iznedriti nove i nove muzičke pravce, ali njih nekako nema. Čak se stiče utisak da se savremeni kompozitori radije vraćaju u prošlost?

–  Nesporna je činjenica da se sve manje ekspertimentiše, odnosno da su nova dela ponovo sve tonalnija, koliko god to sve manje-više izgledalo moderno. Uostalom, nije bez smisla to što mi i nakon 200 ili 300 godina najviše sviramo Mocarta, Betovena, Baha... da ne nabrajam dalje. I to se verovatno nikada neće promeniti, jer su ta dela toliko vanvremenska, savršena i ljudima bliska. Dobro, probalo se, mućkalo, dekonstruisalo... Ali dur i mol su dur i mol... Oni su kao naša duša i zato nam najviše prijaju.

Kada govorimo o „modernom”, došli smo do toga da sve manje možemo da razlikujemo delovanje čoveka od „rada” veštačke inteligencije. Očekuje li nas u budućnosti i koncert na kojem će Čajkovskog svirati orkestar sastavljen od robota?

–  Nikad ne reci nikad, ali sam 99,9% ubeđen u to da za tako šta - nema šanse. Jer ne mogu da zamislim da tu osećajnost, tu unutrašnju energiju koju kroz muziku donosi muzičar, iznedri tehnologija, koliko god napredna bila. I nadam se da sam u pravu (smeh).

M. Stajić

Maestro Sreten Krstić je  2012. godine na Novosadskim muzičkim svečanostima bio na čelu festivalskog orkestra, prvog u istoriji Nomusa. „Maestrova snažna i upečatljiva umetnička ličnost ostavila je duboki trag u svima nama koji smo s njim sarađivali”, priča za „Dnevnik” violončelistkinja Timea Kalmar, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. „Prošle godine, zahvaljujući grupi studenata iz Novog Sada, koji su bili na maestrovom majstorskom kursu u Ivanovim Koritima, javila se ideja da nešto slično realizujemo i na našoj akademiji. To je dodatno dobilo na težini zbog činjenice da maestro nikada do sada nije održao majstorski kurs u Novom Sadu”. Organizator majstorskog kursa je Udruženje građana TAJJ, iza kojeg stoji istoimeni gudački kvartet, uz partnersku podršku Akademije umetnosti i Muzičke omladine Novog Sada. U fokusu samog kursa nije samo violina, već je to i poznavanja orkestarskih deonica sa pripremom za audiciju, te kamerna muzika. „Velika nam je čast što se ovo dešava, jer sa maestrom i studenti i mi profesionalci, koji slušamo njegov kurs, dobijamo nove ideje, smernice... I nadam se da ćemo u skoroj budućnosti ponovo uspeti da ga dobijemo, u šta ne sumnjam, jer je maestro čovek koji jako voli da radi. I kome je muzika život”, kaže Timea Kalmar.