Антон Баранов: Трагање за новим репертоаром

Сусрет са Антоном Барановим био је утолико занимљивији будући да је овај врхунски концертни солиста свој пут ка успеху започео освојеним првим местом на Светском гитаристичком такмичењу 2013. године у Новом Саду, након којег је остварио низ победа на најзначајнијим гитаристичким конкурсима у свету, међу којима су Такмичење „Франциско Тарега” у Беникасиму, Конкурс „Андрес Сеговија”, Конкурс Питалуга у Италији и Такмичење Гитаристичке фондације Америке у САД.

Током протеклих десетак година овај солиста изградио је бриљантну концертну каријеру наступајући на бројним турнејама широм света, снимивши неколико албума музике за гитару који су наишли на одличан пријем и делујући повремено као педагог. Концерт Антона Баранова у Новом Саду био је фасцинантан музички догађај и убедљива потврда да је овај млади солиста данас један од водећих концертних гитариста у свету, којег је велики француски композитор Ролан Диенс описао као „правог музичара, једног од ретких гитариста који успевају да слушаоце наведу да забораве који инструмент слушају и да се потпуно усредсреде на изражајност музике”.

На питање колико је победа на конкурсу у Новом Саду била важна за његову каријеру, Антон Баранов одговарада је она свакако  веома значајна.

– То је био један од конкурса у низу на које сам ишао у то време, исто као и други млади гитаристи моје генерације. Рекао бих да је такмичење у Новом Саду за мене било драгоцено искуство, јер сам убрзо након тога отишао у САД, где су ме чекали наступи на новим конкурсима и искуство из Новог Сада ми је сигурно много помогло да дођем до победе на другим такмичењима.

Колико су музички конкурси корисни за афирмацију младих музичара?

- Такмичења су свакако веома значајна, мада су конкурси за гитару донекле специфични, јер то ипак нису такмичења која се могу мерити са великим музичким такмичењима као што су „Чајковски“ или „Краљица Елизабета“. Млађим колегама гитаристима увек говорим да су такмичења попут коцкања, попут казина, и ту морате знати када је време да престанете. Такмичења могу бити веома корисна за младог музичара, али она вас у исто време могу и уништити, јер ако човек стално иде на такмичења, може се догодити да изгуби своју личност као музичар. Учествујући на такмичењима стало морате да изводите један веома мали део гитаристичког репертоара, а промотери то знају и веома ретко вас ангажују за концерте. Зато ја увек саветујем младе људе: „У реду, идите на такмичења али одредите када је време да прекинете са тим.”

Како сте се одлучили да почнете да свирате гитару и колико је на то утицала руска гитаристичка традиција?

- Као дечак, почео сам да учим да свирам хармонику, али сам врло брзо схватио да желим да свирам гитару. На срећу, моја професорка хармонике је такође имала и диплому за наставу гитаре, тако да сам без проблема могао да учим овај инструмент. Професорка ми је давала да слушам многе плоче и то најчешће нису биле плоче музике за гитару, већ композиције Баха, Чајковског и других класичних композитора и то је било веома важно за мене. У Русији постоји значајна гитаристичка традиција, али ја сам у то време заправо много слушао плоче гитариста из Југославије - Јована Јовичића, Ивана Калцине и упознавао сам гитаристичку уметност ваше земље. То је свакако био значајан подстрек да и сам пожелим да постанем концертни солиста. Касније сам упознао и друге ваше извођаче и композиторе: Душана Богдановића, Ану Видовић, Дениса Азабагића, Зорана Дукића, који су такође проистекли из те школе.  

Током протеклих деценија појављује се све већи интерес за руску музику за гитару деветнааестог века. Да ли сте Ви изводили композиције тих аутора који су писали за гитару са седам жица?      

- Знате, у Русији и понегде у свету људи покушавају да оживе музику за руску седмоструну гитару. Међутим, ту се појављује проблем што већина музике писане за тај инструмент није високог квалитета. Постоје електронске базе података са композицијама аутора као што су Андреј Сихра или Михаил Висоцки, али морам да кажем да то углавном није квалитетна музика. Сихра и Висоцки су деловали у исто време кад и Глинка, Даргомижски, Чајковски и музика тих гитариста не може се поредити са делима ових класичних великана. Ако се упореди музика Сихре са неком композицијом Чајковског, Чајковски увек ће увек победити... Са друге стране, ти велики композитори нису писали музику за гитару. Римски-Корсаков је у својој „Оркестрацији“ поменуо гитару, описујући је као инструмент врло скромних могућности. Зашто је то написао? Вероватно је слушао нека извођења која нису била добра. Ко зна? Сам Глинка је слушао неке шпанске гитаристе док је боравио у Шпанији и захваљујући томе су настале његове „Ноћи у Мадриду“, значи, он је те своје импресије пренео у оркестарску музику. Велика је штета што Глинка, Римски-Корсаков или Чајковски нису компоновали за гитару, јер да се то десило, да је неко од тих великих композитора писао за гитару, то би променило историју овог инструмента. Али то се није догодило... Ја лично изводим дела савремених руских композитора, попут Сергеја Рудњева или Јурија Смирнова, чије композиције су снимљене на мом најновијем ЦД-у са насловом „Серенаде белих ноћи”, који је имао добре критике.

На свом наступу у Новом Саду Ви сте извели неке композиције које не припадају уобичајеном гитаристичком репертоару. Какав репертоар Вас сада највише привлачи?

- Што сам старији, све мање ми се свиђа стандардни гитаристички репертоар. Сада настојим да радим што више транскрипција композиција који нису оригинално намењене гитари. Вероватно ћу ускоро имати комплетан концертни програм музике која није изворно писана за гитару, попут композиција Франца Шуберта и опуса Никола Паганинија, али не оних које је он наменио гитари. Такође ту ће бити и неке транскрипције дела руских класичних композитора, попут оних које сам свирао у Новом Саду и мислим да ћу наставити да трагам у том правцу. На сличан начин су размишљали и наши велики prеthodnici из света гитаре, попут Тареге који је био и пијаниста и начинио је мноштво транскрипција вредних дела писаних за друге инструменте или оркестар. Слично је радио и Андрес Сеговија, који је и сам писао транскрипције и утицао је на савремене компзиторе да компонују за гитару, а на тај начин настало је много добре нове музике за гитару. Управо припремам материјал за нови компакт диск, и мислим да ћу на њему снимити избор таквих дела.

Како Ви доживљавате наступ на концерту и какав је изазов изаћи пред публику са композицијама које од извођача захтевају максималну концентрацију?

- Пре почетка наступа сам увек нервозан, чак и кад сам на турнеји на којој ме чека низ концерата. Али са искуством које имам, развио сам начине и методе како да се изборим са тим. Постоје неке менталне вежбе, неке физичке вежбе истезања, масажа, вежбе јоге помажу... Ипак, увек када треба да изађем пред публику врло сам нервозан, али то и треба да је тако, јер то значи да осећате одговорност. Ако човек није нервозан пред концерт, то значи да га није брига. Јавни наступ представља велику одговорност, коју имате и према слушаоцима и према музици коју изводите. А то је основна идеја уметности – да наступате пред публиком.

Борислав Хложан