Anton Baranov: Traganje za novim repertoarom

Susret sa Antonom Baranovim bio je utoliko zanimljiviji budući da je ovaj vrhunski koncertni solista svoj put ka uspehu započeo osvojenim prvim mestom na Svetskom gitarističkom takmičenju 2013. godine u Novom Sadu, nakon kojeg je ostvario niz pobeda na najznačajnijim gitarističkim konkursima u svetu, među kojima su Takmičenje „Francisko Tarega” u Benikasimu, Konkurs „Andres Segovija”, Konkurs Pitaluga u Italiji i Takmičenje Gitarističke fondacije Amerike u SAD.

Tokom proteklih desetak godina ovaj solista izgradio je briljantnu koncertnu karijeru nastupajući na brojnim turnejama širom sveta, snimivši nekoliko albuma muzike za gitaru koji su naišli na odličan prijem i delujući povremeno kao pedagog. Koncert Antona Baranova u Novom Sadu bio je fascinantan muzički događaj i ubedljiva potvrda da je ovaj mladi solista danas jedan od vodećih koncertnih gitarista u svetu, kojeg je veliki francuski kompozitor Rolan Diens opisao kao „pravog muzičara, jednog od retkih gitarista koji uspevaju da slušaoce navedu da zaborave koji instrument slušaju i da se potpuno usredsrede na izražajnost muzike”.

Na pitanje koliko je pobeda na konkursu u Novom Sadu bila važna za njegovu karijeru, Anton Baranov odgovarada je ona svakako  veoma značajna.

– To je bio jedan od konkursa u nizu na koje sam išao u to vreme, isto kao i drugi mladi gitaristi moje generacije. Rekao bih da je takmičenje u Novom Sadu za mene bilo dragoceno iskustvo, jer sam ubrzo nakon toga otišao u SAD, gde su me čekali nastupi na novim konkursima i iskustvo iz Novog Sada mi je sigurno mnogo pomoglo da dođem do pobede na drugim takmičenjima.

Koliko su muzički konkursi korisni za afirmaciju mladih muzičara?

- Takmičenja su svakako veoma značajna, mada su konkursi za gitaru donekle specifični, jer to ipak nisu takmičenja koja se mogu meriti sa velikim muzičkim takmičenjima kao što su „Čajkovski“ ili „Kraljica Elizabeta“. Mlađim kolegama gitaristima uvek govorim da su takmičenja poput kockanja, poput kazina, i tu morate znati kada je vreme da prestanete. Takmičenja mogu biti veoma korisna za mladog muzičara, ali ona vas u isto vreme mogu i uništiti, jer ako čovek stalno ide na takmičenja, može se dogoditi da izgubi svoju ličnost kao muzičar. Učestvujući na takmičenjima stalo morate da izvodite jedan veoma mali deo gitarističkog repertoara, a promoteri to znaju i veoma retko vas angažuju za koncerte. Zato ja uvek savetujem mlade ljude: „U redu, idite na takmičenja ali odredite kada je vreme da prekinete sa tim.”

Kako ste se odlučili da počnete da svirate gitaru i koliko je na to uticala ruska gitaristička tradicija?

- Kao dečak, počeo sam da učim da sviram harmoniku, ali sam vrlo brzo shvatio da želim da sviram gitaru. Na sreću, moja profesorka harmonike je takođe imala i diplomu za nastavu gitare, tako da sam bez problema mogao da učim ovaj instrument. Profesorka mi je davala da slušam mnoge ploče i to najčešće nisu bile ploče muzike za gitaru, već kompozicije Baha, Čajkovskog i drugih klasičnih kompozitora i to je bilo veoma važno za mene. U Rusiji postoji značajna gitaristička tradicija, ali ja sam u to vreme zapravo mnogo slušao ploče gitarista iz Jugoslavije - Jovana Jovičića, Ivana Kalcine i upoznavao sam gitarističku umetnost vaše zemlje. To je svakako bio značajan podstrek da i sam poželim da postanem koncertni solista. Kasnije sam upoznao i druge vaše izvođače i kompozitore: Dušana Bogdanovića, Anu Vidović, Denisa Azabagića, Zorana Dukića, koji su takođe proistekli iz te škole.  

Tokom proteklih decenija pojavljuje se sve veći interes za rusku muziku za gitaru devetnaaestog veka. Da li ste Vi izvodili kompozicije tih autora koji su pisali za gitaru sa sedam žica?      

- Znate, u Rusiji i ponegde u svetu ljudi pokušavaju da ožive muziku za rusku sedmostrunu gitaru. Međutim, tu se pojavljuje problem što većina muzike pisane za taj instrument nije visokog kvaliteta. Postoje elektronske baze podataka sa kompozicijama autora kao što su Andrej Sihra ili Mihail Visocki, ali moram da kažem da to uglavnom nije kvalitetna muzika. Sihra i Visocki su delovali u isto vreme kad i Glinka, Dargomižski, Čajkovski i muzika tih gitarista ne može se porediti sa delima ovih klasičnih velikana. Ako se uporedi muzika Sihre sa nekom kompozicijom Čajkovskog, Čajkovski uvek će uvek pobediti... Sa druge strane, ti veliki kompozitori nisu pisali muziku za gitaru. Rimski-Korsakov je u svojoj „Orkestraciji“ pomenuo gitaru, opisujući je kao instrument vrlo skromnih mogućnosti. Zašto je to napisao? Verovatno je slušao neka izvođenja koja nisu bila dobra. Ko zna? Sam Glinka je slušao neke španske gitariste dok je boravio u Španiji i zahvaljujući tome su nastale njegove „Noći u Madridu“, znači, on je te svoje impresije preneo u orkestarsku muziku. Velika je šteta što Glinka, Rimski-Korsakov ili Čajkovski nisu komponovali za gitaru, jer da se to desilo, da je neko od tih velikih kompozitora pisao za gitaru, to bi promenilo istoriju ovog instrumenta. Ali to se nije dogodilo... Ja lično izvodim dela savremenih ruskih kompozitora, poput Sergeja Rudnjeva ili Jurija Smirnova, čije kompozicije su snimljene na mom najnovijem CD-u sa naslovom „Serenade belih noći”, koji je imao dobre kritike.

Na svom nastupu u Novom Sadu Vi ste izveli neke kompozicije koje ne pripadaju uobičajenom gitarističkom repertoaru. Kakav repertoar Vas sada najviše privlači?

- Što sam stariji, sve manje mi se sviđa standardni gitaristički repertoar. Sada nastojim da radim što više transkripcija kompozicija koji nisu originalno namenjene gitari. Verovatno ću uskoro imati kompletan koncertni program muzike koja nije izvorno pisana za gitaru, poput kompozicija Franca Šuberta i opusa Nikola Paganinija, ali ne onih koje je on namenio gitari. Takođe tu će biti i neke transkripcije dela ruskih klasičnih kompozitora, poput onih koje sam svirao u Novom Sadu i mislim da ću nastaviti da tragam u tom pravcu. Na sličan način su razmišljali i naši veliki prethodnici iz sveta gitare, poput Tarege koji je bio i pijanista i načinio je mnoštvo transkripcija vrednih dela pisanih za druge instrumente ili orkestar. Slično je radio i Andres Segovija, koji je i sam pisao transkripcije i uticao je na savremene kompzitore da komponuju za gitaru, a na taj način nastalo je mnogo dobre nove muzike za gitaru. Upravo pripremam materijal za novi kompakt disk, i mislim da ću na njemu snimiti izbor takvih dela.

Kako Vi doživljavate nastup na koncertu i kakav je izazov izaći pred publiku sa kompozicijama koje od izvođača zahtevaju maksimalnu koncentraciju?

- Pre početka nastupa sam uvek nervozan, čak i kad sam na turneji na kojoj me čeka niz koncerata. Ali sa iskustvom koje imam, razvio sam načine i metode kako da se izborim sa tim. Postoje neke mentalne vežbe, neke fizičke vežbe istezanja, masaža, vežbe joge pomažu... Ipak, uvek kada treba da izađem pred publiku vrlo sam nervozan, ali to i treba da je tako, jer to znači da osećate odgovornost. Ako čovek nije nervozan pred koncert, to znači da ga nije briga. Javni nastup predstavlja veliku odgovornost, koju imate i prema slušaocima i prema muzici koju izvodite. A to je osnovna ideja umetnosti – da nastupate pred publikom.

Borislav Hložan