У Абу Дабију раскош и богатство по мери човека
Неколико пута сам чуо од људи који путују у Емирате како су се са аеродрома у Абу Дабију упутили директно у Дубаи јер „у Абу Дабију нема ничега“, или пак „нећу на излет тамо поред оноликог Дубаија“.
Мени је Абу Даби, као и мом сапутнику, оставио знатно бољи утисак и град делује као да је нашао праву средокраћу, да буде „по мери човека“, а истовремено и раскошан како то само блискоисточни градови обасипани златном кишом (заправо „нафтном“) могу бити.
Може ли раскош уопште бити по мери човека? Може. Абу Даби је направио мултинационалну утопију у пустињи. Постигао је да се овде доселе сви, привучени могућностима зараде. Наравно, зависи шта је „прилика“за неког Индијца, а шта за Британца. Цео свет је ту, осим Арапа. Они су негде иза зидова и углавном не могу се видети у шетњи.
А ми своју почињемо од центра где смо се сместили у хотел по цени од 25 евра за ноћ и кренули пешке до Корниша (незаобилазни „кеј“ у арапском свету), иза кога следи бескрајна пешчана плажа а ла Копакабана. Људи играју фудбал на песку у сенци солитера, сунце залази над Перијским заливом, Арапи (ааа, ево и локалних Арапкиња које су комуникативне па их замолим да ме сликају – није као што је било у Палмири у Сирији да је избио међународни и међурелигијски инцидент због тога што сам „се жени обратио“ – већ са осмехом праве неколико фотографија) ту су у шетњи, а странци се купају. Руси, по језику већ разазнајем, храбрије од других и касније од других, дох већ прохладни пада мрак, што би рекао Дучић. Вече као на шкољу, али нема ни шкоља ни Јадрана, а небо је спектакуларно. Дефинитивно завређује летовање само по себи, односно башкарење на овим плажама, али не у време Рамазана кад се локалци љуте и кад ви пијете и једете нешто јавно од свитања до сумрака. Дакле, од маја надаље.
Такси је овде јефтин јер је гориво, дакако, јефтино. Оно што је добро и лоше у исто време је да се такси наручује преко апликације, а то подразумева да вам треба интернет свуда. Из хотелске собе ни по јада, али са других локација – мало теже. Јавног интернета нема, што је главна разлика између Скандинавије, рецимо, и Емирата. Но, шта је ту је. Идемо у Каср ал-Ватан, „Палату Домовине“, или „Дворац нације“ која је седиште председника Емирата. Председник монархије? И мени је било чудно. Наиме, сваки од емирата јесте монархија, и то апсолутна. А онда сви они уједињени, састану се и бирају председника. Као у Малезији. Каср ал-Ватан је нека врста Tay Махала посвећеног живима, има неко религиозно искуство уткано у себе, подсећа на амерички Капитол и велелепну yamiju у исто време, на катедралу и Вавилонске вртове или Алхамбру. Чудесно и ново. Отворена је за јавност 2019., две године након завршетка. Будући да је после дошла пандемија, онда можемо рећи да је почетком 2023. баш баш нова.
У њој се налазе велелепни простори, мозаици, орнаменти, музеји, владине просторије и шта све не. Простор је тако велелепан да му је намера и била да изазове страхопоштовање према моћи Емирата. Једна од великих атракција је скулптура „Моћ речи“; вајара Матара al-Mahеya, направљена од арапских слова. По подацима које сам нашао, скулптура је од шест тона чистог злата, а има и две реплике нешто мањих димензија, у вртовима, од сребра.
Бојим се да нећемо стићи све овај пут. Хватамо такси за Велику yamiju шеика Заједа. Види се са пар километара и толико егзотично изгледа са својим белим куполама да вас носи у... бајку. Велика yamija је изграђена између 1994. и 2007. и свечано је отворена у децембру 2007. Комплекс зграда је димензија приближно 290 са 420 метара, што је, hmmm... 15 фудбалских игралишта.
Небескоплаво
Хотели, солитери... Окупани изненађујућим зеленилом. Али, само док се не приближите травњаку. Тек онда видите колико су испресецани малим цевчицама које доносе воду биљкама и по највећем сунцу. Пешачке и бициклистичке стазе офарбане су у небескоплаво. То је занимљиво будући да су научници (физичари) у овом делу света дуго покушавали да одгонетну која боја најмање рефлектује топлоту, па су закључили да сива никако није добар избор, а о тамнима да не говоримо. Испоставило се да је уместо интуитивно светлозелене, идеална комбинација „хладног бетона“ небескоплава! Знак бицикла је нацртан на бициклистичкој стази па се мало исхабао, а сасвим нови и недавно придодати знак тротинета блешти у својој свежини.
Улази се на кодове, чека се у реду, хиљаде људи су ту, улазак је бесплатан. Личи ли нам мало на Индију? Личи! А има и зашто – архитекта је узимао пуно референци из могулске, индијске, али и персијске и египатске архитектуре сакралних објеката. Ћилими, орнаменти, игра каменом... Невероватна лепота и прецизност. Није њих на Блиском истоку срам да реплицирају „стару архитектуру“. Нема овде „напретка“, осим у стандарду и брендовима, тржним центрима и најбољим аутомобилима уместо камера. Када се нешто монументално гради, увек је нека реминисценција на нешто. Занимљиво, за облагање yamijе коришћен је славни камен „сивец“ (погађате, „сивац“) из Прилепа. Како нисмо имали среће да не буде сиви дан пун облака, имамо „светлосиво на тамносивом“ на фотографијама. Али, не мари! Сви остали имају блештавобело на плавом. Тако ћемо и ми, али други пут, тешим ја свог сапутника.
Унутра, средњи део може да прими 41.000 верника. Као просечан стадион. На молитву. Можда да се запитамо зашто су нама фудбалски и кошаркашки стадиони места молитви. Уз шопинг-молове. А њима су то још увек – yamijе. Испод комплекса су тржни центар. Са све „Мекдоналдсом“ на арапском.
Не стигосмо до Лувра и најстаријег дела, тврђаве у старом центру. ОК, има времена, а и карте су јефтине. Други пут. Сумрак је. Људи се шетају по парковима. Тоалети су бесплатни. Вече пада на град. Миран, пун бучних Индијаца и Пакистанаца, али опет, савршено безбедан. Жив. Некако, оспокојавајући, упркос солитерчина и врућине. Абу Даби је раскошан, али смирен, достижан. Једноставнији је за живот од напетог Дубаија где је све „на ивици ножа“. И додајмо и оно што није најмање важно, а последње је. Све је јефтиније него у Србији или су макар исте цене. Тамо где иде сав нормалан свет. А то је довољно да освоји срце, а не девастира yеpovе.
Жикица Милошевић